Комунизам и неолиберализам су у спознаји неупућеног човечанства две потпуно опречне и међусобно жестоко супротстављене идеологије. Међутим, као и обично, ништа није онако као што изгледа. Подударање политичких циљева и метода ових агресивних и манипулативних интернационала напросто понекад запрепасти.

У својој новијој историји, Срби су искусили дубоко непријатељство обе ове идеологије, као и њихово политичко сагласје и заједнички рад на разбијању српског државног, етничког и културног простора. У том раду Коминтерна је дала идеолошки нацрт, комунисти су извршили институционалну припрему, а неолиберални Запад је војном и економском силом коначно реализовао заједнички пројекат. Том реализацијом су практично поништени резултати српских ослободилачких ратова у 20. веку.

Идеолошки нацрт

У режији Коминтерне, у Дрездену је 1928. године одржан Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије на којем је донета одлука о разбијању тадашње заједничке државе јужних Словена. На рушевинама те државе предвиђено је успостављање независних република: Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније и независне и самосталне Босне и Херцеговине.

Поред формирања независних држава, предвиђало се и право на отцепљење за Албанце и припајање Косова и Метохије Албанији, и отцепљење Мађара и припајање Војводине Мађарској. Према Коминтерни, Југославија је била „вештачка творевина“, „тамница потлачених и угњетених народа“, (наравно, потлачених од стране Срба) и главна препрека комунистичком покрету на Балкану.

Територијално организовање Комунистичке партије Југославије после Дрездена (рецимо 1937), илуструје прве кораке у реализацији овог пројекта. Организациону структуру Комунистичке партије чинили су покрајински комитети за: Србију, Хрватску, Словенију, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Боку, Војводину, Далмацију и Македонију. Наравно, Далмација се у каснијој фази брише са овог списка и припаја Хрватској, али Војводина остаје на њему.

После Другог светског рата, који је за Југословене уједно био и грађански рат и комунистичка револуција, комунисти уз подршку Стаљина и у још већој мери Черчила, излазе као победници и започињу институционалну припрему за реализовање одлука из Дрездена.

Институционална припрема

Границе република Југословенске федерације су одређене у периоду 1945-1946. године, а кључну улогу у том одређивању имао је ужи врх Комунистичке партије Југославије на челу са Јосипом Брозом. Одређивање ових граница пратио је „галиматијас“ волунтаристичких паушалности. Дрезден је дао оквир, а разрада тог оквира извршена је према вољи антисрпске комунистичке врхушке. Први попис становништва послератне Југославије 1948, и поред тешких идеолошких застрањивања, најпрецизније одсликава етничко стање непосредно након повлачења комунистичких републичких и покрајинских граница.

Само у одређивању граница Словеније и Македоније (не улазећи овога пута у анализу проблематичног пројекта македонства) примењен је најправичнији принцип разграничења – етнички принцип. Први попис евидентира 1.491.507 Словенаца, а од тог броја у Словенији је живело 98,2 одсто, а изван ње само 1,8 одсто припадника овог народа. Уједно, попис евидентира и 810.126 Македонаца, од чега је 95,9 одсто њих живело у Македонији, а само 4,1 одсто изван ње.

Међутим, попис Срба у Југославији показао је потпуно одсуство етничког принципа у одређивању граница Републике Србије. Изван њених граница остало је око 1.723.387, или 26,32 одсто од укупног броја тада пописаних Срба. Дакле, број Срба остављених изван граница Републике Србије био је знатно већи од броја Словенаца и двоструко већи од броја Македонаца укупно пописаних 1948.

Аутономија (рецимо) крајишких Срба у Хрватској није долазила у обзир, али је аутономија војвођанских Срба у Србији била обавезна

Важно је напоменути да су ове бројке забележене након огромних губитака српског становништва током Другог светског рата, нарочито на просторима НДХ (Хрватска и БиХ). У комунистичком решавању националног питања у Југославији на те Србе и њихово право на самоопредељење нико се није освртао. Оваква политика је деведесетих година 20. века резултирала грађанским ратом у Хрватској и БиХ, јер српски народ у њима није пристајао да насиљем буде одвојен од матице при сецесији ових република од Југославије.

Пошто је Коминтерна пројектовала одвајање Војводине и Косова и Метохије од Дрезденске Србије, ове области су у првој фази привремено биле аутономне покрајине у оквиру Републике Србије, а у последњој фази непосредно пред сецесију, конфедералне републике по свему осим по имену и конститутивни елементи југословенске конфедерације.

Пројекат аутономних покрајина је још једна илустрација двојних комунистичких стандарда на штету јединства српског националног корпуса. Према попису из 1948. учешће Албанаца у становништву Србије износило је 8,2 одсто и они су, у складу са дрезденским одлукама, добили територијалну аутономију. Уједно, заступљеност Албанаца у становништву Македоније износила је 17,1 одсто, али у овом случају о било каквој аутономији није могло бити ни говора.

Аутономија (рецимо) крајишких Срба у Хрватској, наравно, није долазила у обзир, али је аутономија војвођанских Срба у Србији, опет наравно, била обавезна. Аутономија Срба од Срба је само још један у низу чудесних комунистичких антисрпских проналазака. О томе како су југословенски комунисти као заклети атеисти оснивали православне цркве у циљу смањивања јурисдикционог простора Српске православне цркве већ су писали други аутори.

Све у свему, према комунистичким границама, изван Дрезденске Србије (која је после 1974. алтернативно називана ужа Србија, или скраћено УЖАС) налазило се, што у другим републикама, што у покрајинама, дакле на простору предвиђеном за сецесију, укупно 2.736.544 или 41,80 одсто од укупног броја Срба пописаних у Југославији 1948.

Међутим, ни то није све. Нова комунистичка власт је кроз теорију Милована Ђиласа (чланак у Борби из 1945) промовисала став да су Црногорци посебна нација која има српске корене, али је кроз историју изградила засебан идентитет. То је постала званична државна линија коју су органи безбедности и комунистички комесари спроводили на терену. Постојала су усмена и писмена упутства да се православно становништво у Црној Гори примарно упише у Црногорце.

Изјашњавање као „Србин” тумачено је као политички отпор новом комунистичком режиму или приврженост свргнутој монархији и четништву, што је у атмосфери непосредно након грађанског рата носило велики ризик. Дакле, постојао је врло снажан друштвени и политички притисак да се следи партијска директива о националној посебности. Све је то довело до статистичког парадокса.

На попису извршеном у независној и сувереној Књажевини Црној Гори 1909, око 95 одсто становништва чинили су Срби. На попису 1948, тај број је пао на свега 1,80 одсто (само 6.707 људи), док се 90,67 одсто (342.009 људи) изјаснило као Црногорци. Овако радикалан заокрет у само 39 година је директан и непорецив доказ идентитетског инжењеринга индукованог голим политичким насиљем. Ако је насиљем тада спречено 342.000 људи у Црној Гори да се изјасне као Срби, како су се они до тада изјашњавали, и ако се и они придодају претходним бројкама, испада да је изван граница Дрезденске Србије остало 3.078.553, или 47,02 одсто од укупног броја Срба у Југославији.

Не треба губити из вида да је и у Македонији ситуација била слична као у Црној Гори. Област Порече (у долини реке Треске око данашњег Македонског Брода) била је позната као најтврђи бастион српског идентитета у овој републици. Становништво Пореча је било готово стопроцентно српски оријентисано и дало је велики број бораца у српској четничкој акцији против турске окупације почетком 20. века.

Слично је било и у Кумановској области, Пологу, Азоту (Велешком крају) итд. Процес расрбљавања и промене идентитета ове популације почео је масовним прогоном српског становништва од стране бугарске окупационе војске током Другог светског рата (протерано је око 70.000 Срба), а затворен је после 1945. године административном декретом комунистичких власти ФНРЈ и стварањем македонске нације. Дакле, према комунистичком пројекту више од половине Срба је остављено изван граница Дрезденске Србије, при чему је део њих био подвргнут насилној промени етничког идентитета.

Према попису из 1948. у Хрватској је евидентирано 2.975.399 Хрвата. Овим љубимцима новог комунистичког режима, и најважнијим савезницима комуниста у разбијању Југославије, и поред ужасних покоља које су као нацистички савезници починили над Србима, Јеврејима и Ромима, национално питање је брижно решавано. Хрватској су тад припојени Барања, Ријека, Задар, Истра, јадранска острва (уз етничко чишћење стотина хиљада Италијана из тих региона) и Српска крајина.

У 46 година трајања социјалистичке Југославије, Хрвати (Рибар, Броз, Шпиљак и Месић) су били на њеном челу као председници 37 година или 80,4 одсто времена, а на месту председника савезне Владе (Броз, Шпиљак, Планинц, Микулић и Анте Марковић) 29 година или 63,0 одсто времена

С друге стране, покретање било какве иницијативе о институционалном решавању националног питања преко 3.000.000 Срба који су остали изван граница Дрезденске Србије, било је опасно по живот и здравље. Комунистичкој „принципијелности и правичности“ при исцртавању граница југословенских република и покрајина нема се шта приговорити. Био је то поштено одрађен антисрпски посао, зар не?

Можда на овом месту није наодмет напоменути да су у 46 година трајања социјалистичке Југославије, Хрвати (Рибар, Броз, Шпиљак и Месић) били на њеном челу као председници 37 година или 80,4 одсто времена, а на месту председника савезне Владе (Броз, Шпиљак, Планинц, Микулић и Анте Марковић) 29 година или 63,0 одсто времена. Истовремено на месту председника (председника Председништва) Срби (Цвијетин Мијатовић, Стамболић, Влајковић и Јовић) били су четири године или 8,69 одсто времена, а на месту председника савезне Владе (Стамболић) такође четири године. За сад само толико о великосрпској хегемонији у Југославији.

Реализација

Као што је за Коминтерну Србија била „угњетач других народа“, а за нацисте препрека за продор на Исток (Drang nach Osten), тако је за западне силе 1990-их Србија била „последњи бастион отпора“ новом светском поретку. Све ове идеолошке империје су у јакој Србији видели реметилачки фактор који треба фрагментацијом максимално ослабити. Незванични мото КПЈ из Дрездена 1928. „Слаба Србија, јак Балкан“ преузеле су и западне архитекте „регионалне стабилности“ после 1990.

Методе које је Запад користио тих година за реализацију распарчавања српског државног, етничког и културног простора према нацрту Коминтерне обухватале су широк спектар политичких, правних, економских и војних механизама. Наравно, приоритетно су на дневни ред стављене границе. Кључни институционално-правни принцип примењен од стране Бадинтерове комисије био је принцип uti possidetis, којим су административне границе југословенских република (повучене од стране КПЈ након 1945. онако како је у претходном поглављу описано) проглашене за недодирљиве међународне државне границе.

Овакво тумачење Бадинтерове комисије било је преседан у међународном праву јер је принцип који је важио за бивше афричке колоније пресликан на федералне јединице суверене државе у Европи. Тиме је српски народ, који је био конститутиван у Хрватској и Босни и Херцеговини, претворен у мањину или „дијаспору“ изван матице. Међутим, без обзира на проглашену недодирљивост комунистичких граница, ипак се у случају Србије одустало и од те светиње, па је бомбардерским насиљем извршено отцепљење Косова и Метохије.

Западне силе су, предвођене Немачком и Ватиканом, признале независност Словеније и Хрватске почетком 1992. године, чиме је СФРЈ де факто избрисана као државни оквир свих Срба. Увођењем свеобухватних санкција СР Југославији (Резолуција 757 СБ УН), Србија и Црна Гора су изоловане и економски девастиране, што је ослабило њихову способност да војно и логистички подрже Србе изван својих граница.

Кроз обуку, наоружавање и друге логистичке услуге хрватским и муслиманским снагама (нпр. улога америчке приватне војне компаније MPRI у операцији „Олуја“, или помоћ Иранске револуционарне гарде, Хезболаха и Ал Каиде босанским муслиманима под организационом палицом НАТО-a) омогућено је етничко чишћење Срба са вековних територија у Крајини и Босни. Срби су кроз глобалне медије (CNN, BBC) и свеопшту медијску демонизацију униформно представљени као „агресори“ и „нови нацисти“, док су сецесионистички покрети приказивани искључиво као жртве, чиме је оправдана фрагментација српског простора као „хуманитарна неопходност“.

После свега тога уследила је директна војна агресија. НАТО је војно интервенисао против српских снага у БиХ (операција „Намерна сила“ 1995) и извршио агресију на СРЈ 1999. године због Косова и Метохије. То је била завршна фаза реализације Дрезденског пројекта.

Клинтон, Блер, Ширак, Шредер и остали глобалистички олош је ставку по ставку (осим отцепљења Војводине) извршио налоге Коминтерне и друга Стаљина. Да је и отцепљење Војводине било намеравано сведочи Виктор Орбан позивајући се на разговор са америчким председником Клинтоном, који је од њега тражио директно војно ангажовање Мађарске у НАТО агресији 1999. Шта би Мађарска, да се одазвала том позиву добила заузврат, Орбан не каже, али није тешко извести претпоставку.

Етнички простор

Према попису становништва из 1991. године, непосредно пред распад СФР Југославије, површина свих општина са српском већином изван Србије, износила је око 55.500 км²: (Босна и Херцеговина – oко 27.500 км², Хрватска – око 22.000 км² и Црна Гора – око 6.000 км²). Дакле, српски етнички простор изван Србије у моменту распада СФР Југославије износио је 71,5 одсто површине саме данашње Србије (без Косова и Метохије), што најбоље илуструје колика је била географска дисперзија српског народа захваљујући комунистичким границама.

Српски етнички простор изван Србије у моменту распада СФР Југославије износио је 71,5 одсто површине саме данашње Србије

Међутим, после ратова из деведесетих година прошлог века десила се драматична промена. Тренутна територија на којој српски народ живи као компактан, већински и аутохтон изван граница Републике Србије износи приближно 34.000 км². То је територија већа од површине Белгије (30.528 км²), или велика колико и 44 одсто површине данашње Србије.

Другим речима, српски етнички простор изван Србије је током ратова деведесетих година претрпео смањење за око 21.500 км², пре свега због етничког чишћења извршеног 1995. у Хрватској и у појединим општинама западне и централне Босне. Величину овог губитка илуструје чињеница да је он просторно приближно једнак територији данашње Словеније (20.271 км²) или Војводине (21.506 км²). Изузимајући евроазијски простор руског народа, Срби су тренутно европски народ са убедљиво највећом површином компактног етничког простора изван своје матичне државе, и поред његовог драматичног смањења деведесетих година прошлог века.

Закључак

Идеолошке империје (комунистичка, нацистичка и данас неолиберална) нису на Балкану бирале савезнике према моралу и старим ратним савезништвима, већ у складу са својим империјалним интересима. Срби су превелики да би били занемарени, а превише поносни да би били лаки вазали.

Зато су кроз цео 20. век третирани као препрека империјалној доминацији, а данас се третирају као препрека доминацији Западног фактора на простору европског југоистока. Чињеница да су комунистичке границе исцртане 1945. на основу одлука у Дрездену, (готово у милиметар) постале државне границе крајем 20. века у режији неолибералног Запада, сугерише да је империјални геополитички континуитет јачи од било којих идеолошких неусклађености.

За разлику од својих суседа који су независност често добијали „на поклон“ од великих сила након великих ратова, Срби имају аутентичну државотворну традицију кроз самостално извојевану националну слободу. Народ који има свест о својој државности и националној слободи је тежак за контролисање, а Срби су кроз 20. век (1914, 1941, 1999) показали да нису спремни на безусловну послушност.

Најперфиднији део данашњег империјалног инжењеринга у Србији врши се кроз образовни систем и медије. Младим генерацијама се намеће осећај кривице за сопствено постојање и стид због припадности српском народу. Међутим, један од примарних империјалних циљева остаје брисање из свести нових генерација чињенице о постојању ширег српског етничког и културног простора (простора већег од данашње Србије), како би се „дрезденске мапе“ прихватиле као природно и непроменљиво стање ствари. Међутим, историја је као и временске прилике – данас киша, сутра сунце.

Ништа не траје вечно, па ни данашњи империјални поредак неће трајати вечно. Можда неки нису приметили, а неки други неће да примете, да је баш тај поредак тренутно у слободном паду и распаду. Пред нама су, дакле, врло узбудљиве године, у којима неко може довести у питање и дрезденске светиње.

Аутор је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард