Пише :Дејан Бешовић
Под командом пуковника Драгутина Милутиновића за операције према Црној Гори и Боки Которској
упућен је новоформирани Други југословенски пјешадијски пук српске војске са око 4.000 војника,
подофицира и официра. Његова лијева (јача) колона под командом команданта 2. југословенског пука потпуковника Гргура Ристића, освојила је Скадар од 29. до 31. октобра, док је у том истом
времену десна (слабија) колона 2. југословенског пука заједно са црногорским комитима ослободила
Подгорицу под командом помоћника команданта пука, потпуковника Светислава Т. Симовића. Једна
чета Другог југословенског пука ушла је у Цетиње 5. новембра, а сјутрадан и главнина пука. На позив
„Compagna di Antivari”, италијанска влада је ради заштите њених објеката, донијела одлуку да пошаље своје трупе. Почетком новембра италијанске снаге почеле су да се искрцавају на појединим
мјестима, али су већ тада српске трупе запосјеле унутрашњост Црне Горе. Главни задатак био је ући у
Боку Которску и заузети је прије италијанских официра који су се кретали из Скадра. Са циљем да први уђу у Херцег Нови и преузму команду од аустроугарских официра, пошто је примирје у Падови било потписано. Потпуковник Симовић дошао је у Котор 6. новембра, а у Херцег Нови 7. новембра. У Херцег Новом у хотелу „Бока”, гдје се налазила команда ратне луке, константовано да је подмаршал Хоусек предао команду новоформираном Народном вијећу. Тако је спријечена намјера италијанских
официра да преузму Боку Которску. Прве јединице српске војске ушле су у Будву 8. новембра, Котор
9. новембра и Херцег Нови 11. новембра. Бока Которска, у чијем саставу су биле општине Будва и Паштровићи, у заједничку државу са Србијом ушла је преко народног Вијећа СХС. Управу над Боком Которском преузела је Земаљска влада за Далмацију, по налогу Народног вијећа. Сплит је постао
сједиште Земаљске владе, коју су чинили др Иво Крстељ, др. Јосип Смодлака и др. Вјекослав Шкарица.
Првог децембра 1918. године, кад је проглашена држава Срба, Хрвата и Словенаца у делегацији Народног вијећа био је представник Боке Божидар Вукотић.
Тих славних и великих дана у Будви се није ништа позитивно знало да је Аустрија пала на кољена пред побједоносном српском војском и да је дошао крај страдању српског народа. Понешто се наслућивало, јер саме новине нијесу ништа наговјештавале. Примјећивао се ипак нагли покрет
аустријске војске само не напријед већ назад из правца Албаније.То се много препричавало и слутило је на бјежање моћне армије. Други су то правдали замјеном трупа. Будванско поље било је
препуно војске и разног материјала спремног за рат. Тих дана дошао је из затвора у Грацу Давид Љубиша, који је на повратку кући свратио у Загреб, гдје се знало о пропасти Аустрије и већ се
осјећало расуло. Ту је добио инструкције да се одмах формирају у свим крајевима који су били под Аустријом, а гдје су живјели Срби, Хрвати и Словенци народна вијећа која бих вршила функцију власти до доласка српске војске. Тако је сазван народ, па је у Будви формирао Народно вијеће које је
одмах мобилисало све старе и младе становнике који су се ту затекли па су преузели власт и
приступили разоружању до тада моћне царске армаде. На брду Дубовици и мјесту Топлиш постављене су јаке страже Народне гарде, добро наоружане оружјем аустријске солдатеске.
Народно вијеће је наредило, поред осталог, да сви аустријски војници који су из југословенских крајева одмах морају на војничкој капи прикачити своју националну заставу.То је са одушевљењем прихваћено. Организована је група дјевојака које су дијелиле тробојне пантљике и прикачивале их на капама како је ко желио.Сви војници и официри Срби одмах су прикачили српску
заставу. Далматинци су се одазвали и ставили југословенску заставу, док су други дјелимично прихватили и отишли преко Топлиша, не вјерујући да је нестала велика Аустрија и њен Карло. Тада се почело са припремама за долазак српске војске па је формиран Одбор жена које су чистиле касарну,
спремале кревете и свечану храну за побједоносну војску. Китиле су се улице и на градским вратима постављени су славолуци. Коначно, освануо je тај велики дан. На Митровдан 8. новембра
1918.године у 13 часова, стигла је путем преко Брајића прва чета пјешадије и митраљески вод.
Мислимо да је сувишно описивати са каквим одушевљењем су били дочекани. То славље је трајало даље данима. Играла су се кола и пјевало се.Већ у првим мјесецима нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, мјештани села Кастио,-Кастел одлучили су да
униште све оно што им је туђин стољећима наметнуо. На сеоском збору одржаном 2. фебруара 1919. године у дворани Српске читаонице, који је сазвао кмет Нико Медиговић, одлучено је да се промијени име Кастио или Кастел Ластва у једно српско име. Збором је предсједавао Медиговић, а
перовођа је био Душан Суђић. Двадесет три скупштинара, бирали су између два имена Александровац и Петровац. Оба имена су произашла из имена двојице Карађорђевића, оца и сина,
старог краља Петра и регента Александра. Сви скупштинари су одлучили да се промијени име мјеста
и да се прогласи за варошицу. Петровац је добио 12, а Александровац 11 гласова. Према овом резултату гласања, усвојена је промјена имена Кастио у име Петровац. Једногласно је усвојен
предлог да се Петровац прогласи за варошицу.
(наставиће се)
