Насловима доминирају вести о све дубљем раздору унутар НАТО-а. Доналд Трамп отворено доводи у питање значај савезника који, према његовом мишљењу, не сносе свој део терета. Истовремено, док се заклиње на верност Атлантском пакту, Западна Европа се жали на непоузданост свог америчког покровитеља. Ипак, испод ове свакодневне буке одвија се нешто далеко значајније: постепена трансформација европског политичког и војног поретка.
Деценијама су Сједињене Државе биле гарант безбедности Западне Европе, док су се Европљани бавили благостањем и социјалним развојем. Тај аранжман данас делује све нестабилније. Стратешки приоритети Вашингтона окренули су се ка Азији и конфронтацији са Кином. Европа и даље остаје важна као логистичка и политичка платформа америчке моћи, али она више није неприкосновени центар „Велике стратегије“ САД.
Трамп није зачетник овог процеса, иако га је драстично убрзао. Његово незадовољство НАТО-ом није тек пуки лични хир. Оно одражава дубље уверење Вашингтона да је неограничено гарантовање европске безбедности постало прескупо и да стратешки одвлачи пажњу.
Сама алијанса створена је за другачије време и са другом сврхом. НАТО је осмишљен како би зауздао Совјетски Савез и учврстио амерички утицај у Европи. Никада му намена није била да постане глобални инструмент за обуздавање Кине. Управо је то, међутим, правац у којем би многи у Вашингтону желели да га усмере. Европљани, с друге стране, не деле амерички осећај хитности када је реч о Пекингу. За већину њих, Кина је економски конкурент, а не егзистенцијална претња. Насупрот томе, Русија остаје главна безбедносна преокупација већег дела блока, нарочито међу чланицама на северу и истоку Европе.
Подела савеза
Ово разилажење већ почиње да изнутра преобликује НАТО. Француска се наметнула као најгласнији заговорник веће стратешке независности Западне Европе. Париз не одустаје од своје дуге традиције војне аутономије и још увек поседује нешто чиме се мало која европска сила може похвалити: истински независан нуклеарни арсенал. Иако Француска не може реално заменити амерички нуклеарни кишобран над Западном Европом, она све израженије тежи да се позиционира као идеолошки лидер једног самосталнијег блока.
Британија, у међувремену, наставља са својим традиционалним балансирањем између Европске уније и Сједињених Држава. Лондон инсистира на независности од Брисела, док истовремено грчевито тражи подршку Вашингтона. Државе на северу и истоку остају изразито „јастребовске“ по својим ставовима и непоколебљиве у конфронтацији са Русијом, без обзира на то да ли ће Американци остати потпуно ангажовани. Насупрот њима, јужна Европа показује далеко мање ентузијазма, окупирана питањем миграција, економском стагнацијом и унутрашњом нестабилношћу.
НАТО је основан за другачије време и са другом сврхом
Ипак, као што је то често бивало кроз европску историју, одлучујући фактор ће вероватно бити Немачка. Већи део послератне Европе изграђен је око једне централне замисли: Немачка више никада не сме постати независна геополитичка сила. Након 1945. године, земља је била подељена, ограничена по питању војних капацитета и под америчким надзором чврсто интегрисана у западне структуре.
Чак је и уједињење Немачке 1990. године прихваћено делом зато што је она остала унутар НАТО-а. У то време, преовладавало је уверење да је усидравање јединствене Немачке у Атлантски савез најбезбедније могуће решење за Европу. Иронично, управо је та одлука постала једна од полазних тачака данашње геополитичке кризе. Ширење НАТО-а на исток створило је безбедносну архитектуру коју је Москва све више доживљавала као непријатељску и дестабилизујућу.
Данас, три и по деценије касније, Европа се можда поново суочава са изгледима да Немачка постане стратешки аутономна, мада овога пута у потпуно другачијим околностима. Бивши канцелар Олаф Шолц најавио је 2022. године, након ескалације сукоба у Украјини, наступање „нове ере“. Извесно време тај слоган је деловао претежно симболично. Међутим, под садашњим немачким вођством, почињу да се назиру конкретне промене.
Берлин разматра убрзано наоружавање, ширење војне инфраструктуре и законске измене усмерене на масовније регрутовање у Бундесвер. Дебата о обавезном војном року, која је донедавно била политички незамислива, поново је постала део мејнстрим дискурса.
Недавни коментари Франц-Јозефа Овербека, католичког војног бискупа Бундесвера, веома су индикативни. Овербек је отворено позвао Немачку да упути своје снаге у Ормуски мореуз и изнео став да обавезни војни рок треба обновити не само за мушкарце, већ и за жене. Његова аргументација била је крајње директна: Немачка, према његовим речима, више не сме остати по страни у свету који постаје све опаснији.
Многи унутар немачког политичког естаблишмента вероватно се приватно слажу са њим. Међутим, политичари су и даље опрезни јер немачко друштво још увек осећа дубоку нелагодност према милитаризму и слању трупа у иностранство. Деценије послератне политичке културе обликовале су пацифистички инстинкт који је и даље снажно присутан код бирача.
Економски мотор
За разлику од изабраних званичника, бискуп може говорити далеко слободније. Истовремено, Немачка се суочава са све већим економским потешкоћама. Овде није реч о привременом застоју; стари немачки економски модел снажно се ослањао на јефтине руске енергенте, индустријски раст заснован на извозу и стабилну глобализацију. Већи део тих темеља сада је урушен.
Услед тога, дебате које су некада биле политички токсичне сада се воде потпуно отворено. Милитаризација се све чешће не представља само као безбедносна нужност, већ и као потенцијални замајац економске обнове. Пре само неколико година, овакви аргументи би у Немачкој звучали нечувено. Данас они постају део општеприхваћеног јавног дискурса.
Управо у тој тачки историјска димензија постаје немогућа за игнорисање. Немачку политичку културу одавно одликују дисциплина и склоност да се, једном када се постигне консензус, стратешки правци следе са задивљујућом одлучношћу. У мирнијим временима, то може бити огромна предност. Међутим, у тренуцима геополитичких конфронтација, таква особина може постати опасна. Пут на којем Русија поново служи као главни немачки антагониста познат је из европске историје.
Деценијама након Другог светског рата веровало се да је та лекција коначно научена. Економска међузависност Русије и Немачке требало је да учини сваку конфронтацију великих размера ирационалном. Слом те претпоставке шокирао је већи део Европе.
Трампов притисак на НАТО стога делује као катализатор промена које су већ биле у току. Западна Европа се, невољно и неуједначено, потискује ка већој војној независности. Остаје нејасно да ли ће то на крају ојачати Алијансу или ће је постепено изнутра испразнити.
Мало је вероватно да ће се савез потпуно урушити; институције ових размера ретко нестају преко ноћи. Вероватнија је постепена трансформација у нешто уже и фрагментисаније. Унутар НАТО-а би могао настати блок фокусиран првенствено на обуздавање Русије, док би Сједињене Државе све више пажње усмеравале ка Азији.
Да ли ће такав блок постати ефикасан, зависиће пре свега од Немачке. Ако Берлин у потпуности прихвати наоружавање и стратешку еманципацију од америчког надзора, политички пејзаж Европе могао би се из корена променити, а до краја Трамповог мандата тај процес би већ могао бити у поодмаклој фази. Тако би Европа, по ко зна који пут, могла открити да историја није нешто што је безбедно похрањено у уџбеницима. Стара ривалства и стрепње које су вековима обликовале овај континент имају узнемирујућу навику да се врате управо онда када људи убеде сами себе да су заувек нестали.
Аутор је уредник листа „Russia in Global Affairs“
