Пише :Дејан Бешовић
Стефан Штиљановић је био каштелан Врховачког града код Пожеге. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији године 1527. као и град Валпово гдје је владао био је префект тог утврђеног града у Славонији.Турци су 1521. године опустошили Валпово.Када је у пролеће 1843. године турски султан поново кренуо на Угарску, у први мах је освојио Валпово.У Валпову је имао посјед половином 19. вијека Барон Прандау Брандау. Путописац и књижевник Јоаким Вујић (са пратиоцем) је приликом путовања по српским крајевима стигао око 1820. године у Валпово. Процијенио је да ту у лијепом мјесту на рихеци Драви, има око 500 домова са 6.000 становника. Посјетили су врло лијепо уређен „стари град“ близу Валпова, који је припадао Барону Брандау. Уживали су три дана гостопримство Бароново. За то време рјешавала се судбина имања Бароновог „Инкеје„, при чему је ријешено да Брандау плаћа за њега сваке године 10.000 форинти . док се не намири износ од 100.000 форинти Валповски град у којем је живео Барон је у периоду између два свјетска рата био оправљен.Када је одбор за постхумно објављивање Вукових дјела објавио проглас јавности, Барон Прандау је приложио 100 форинти прилога.У Валпову је средином 19. вијека одржаван годишњи вашар само о Светом Ивану. Формиран је у љето 1850. године срески суд у Валпову истовјетан као и судови који су дјеловали у Паштровићима – банкаде .Из Валпова потиче Матија Петар Катанчић (1750–1825), фрањевац и професор Пештанског универзитета, „на латинском и српском језику објавио је преко 30 дјела“.Валпово је у 19. вијеку трговиште, које припада подручју „Шокадији“.
Крвне освете постојале су у Паштровићима вјековима. Убиства су се често дешавала због увреда, свађа, жена, воде, упада на посјед, помјерања граница, па и из тривијалнијих разлога. Осећај части и поноса тјерао је људе на крвне освете. Ако би оштећени оклијевао да је спроведе, други, често жене, подстицали су га на то. Свако ко не би осветио своје, био би презиран од стране друштва. У том случају, рођаци убијеног би га осветили, како срамота не би пала на братство.
Убиства и крвне освете били су чести међу Паштровићима, а још више међу њиховим ближим суседима: Грбљанима, Брајићима, Црмничанима и Спичанима Највише убистава и освета догодило се у 18. вијеку. Црногорски владика Данило
такође је много учинио на помирењу завађених племена , који је 1728. године помирио Црмничане са Паштровићима и том приликом поклонио манастиру Прасквица рукопис Јеванђеља из 1600. године. Махмут-пашин поход Ријетко се дешавало да некоме буде опроштено убиство. Један такав случај сачуван је у народном предању, а описао га је Стефан Митров Љубиша у причи „Крв“. Племе Јунковић.Са истовјетним проблемима сусрео се Стефан Штиљановић у Валпову .Због тога је био приморан да употријеби иста средства и казне како су се она примењивала на Племенском суду у Банкади у Паштровићима ,која се налазила на Дробном пијеску . Отуда закључујемо да је топоним Дробни пијесак у Валпову заправо пренесени топоним из Паштровића . Такође наилазимо на следеће идентичне топониме у Валпову и Паштровићима : Прасквица ,Дуљево ,Режевица ,Кажанегре ,Стара Ластва ,Петровци . Ради боље компарације навешћемо Суд Банкаду Паштровића и Валпова :
Паштровићева банкада У историји Паштровића, народни суд, такозвана банкада, заузима посебно мјесто. У Паштровићима је било 12 племена, а свако племе је имало племенски суд. Заједнички суд свих племена била је скупштина или банкада.
. Као што смо раније навели користећи даровани документ из 1431. године помиње се скупштина Паштровића, у чије име су тројица судија /судије/, један војвода и неколико паштровићких главара разговарали са которским кнезом у вези са затварањем и тамновањем Радића Црнца и његова два сина. У другој половини 16. вијека помиње се „сто правде“, за којим сједе судије. Овде ријеч сто значи сједиште суда, које се састоји од неколико судија/. Реч банкада је настала од италијанске речи banko, што значи сто за писање, матична служба, или фигуративно суд.
Банкада се бирала сваке године у јуну на општој скупштини домаћинства, која се у старини састајала на Дробном пијеску, а од почетка 19. века на Светом Стефану. Чинила су је 4 судије, 2 војводе, 12 племића, по један из сваког племена. Банкада је имала једног судског извршитеља /касније чиновника/, чија је дужност била да извршава судске одлуке, оглашава јавне продаје и наплаћује дугове.
Према пропису из 1769. године, суд је доносио одлуку тајним гласањем са куглицама, како би судио праведно, без разлике између моћних и сиромашних. Судије, племићи и стимадори
који су ишли на терен и процењивали штету били су плаћени за свој труд, а ако је суђење одржано „на месту правде“ 17 динара. Ако су судије и племићи ишли на терен, накнада је била вијећа.
Најчешћа казна била је новчана казна „у комунални сандук“, односно у корист општинске благајне, а дио новца припадао је млетачким властима. Према народном предању, које је забележио и Стефан Митров Љубиша , до средине 15. вијека скупштина је бирала и кнеза за све Паштровиће.
Поред банкаде, постојао је и изборни суд, који се састајао по потреби и рјешавао све међусобне спорове. Народ га је називао и судом добрих људи, јер је, између осталог, мирио крвне освете и тако „спречавао велика зла“. Још у 15. винеку, Млечићи су одузели право суђења кривичних дјела и пренијели га на Которски суд. Млечићи су брзо доносили пресуде и примењивали најстроже казне: прогон, затвор, окове, веслање на галији, вјешање, стријељање. Паштровске проблеме је понекад решавао млетачки сенат, коме су се појединци обраћали за заштиту.
Последњи суд добрих људи, састављен од 12 племенских представника, одржан је 23. јануара 1925. године у манастиру Прасквица ради посредовања у неспоразуму између два паштровска братства због просидбе девојке.На
идентичну Банкаду наилазимо и у Валпову уз једину разлику која је уочљива : Сваку одлуку банкадног – стоног суда могао је поништити и осуђене аболирати Кнез Стефан Штиљановић а ако се радило о блажим прекршајима или кривичним дјелима право аболиције преносило се и на Књегињу Јелену ,жену кнеза Стефана ,што је једина новина у односу на Паштровачке банкаде . Такође први пут у Каштеланији Врховачког града Валпова судије су биране и од стране жена по закону Краља Милутина и његове Мајке Јелене Анжујске а што проналазимо у историјским изворима о животу краљице Јелене који се могу се подијелити на писане и материјалне, односно на изворе домаћег и страног поријекла. У српској средњовјековној књижевности остала је забиљежена у изванредним сјећању. Највише података забиљежено је у „Житију краљице Јелене“, које је написао њен савременик, српски архиепископ Данило Други (1324-1337).Поред архиепископа Данила Другог , Јелену помињу и потоњи писци: патријарх Српски Пајсије, Мавро Орбин и гроф Ђорђе Бранковић. Оставила је трага и у дипломатичкој грађи, прије свега у документима напуљског архива, захваљујући преписци са својим рођацима, анжујским владарима. Од грчких боље рећи византијских извора, Јелену Анжујски и њен законик спомиње Теодор Метохит у свом „Посланичком слову„, приликом описа преговора између цара Андроника Другог и њеног сина краља Милутина о женидби српског краља и малољетне принцезе Симониде.Јелена се помиње и у пет родослова: Карловачком, Загребачком , Пајсијев, Врхобрезнички и Пејатовићевом родослову као и у три законика . Недвосмислено се намеће закључак да је Законик Јелене Анжујске био подстицај Паштровском кнезу Стефану Штиљановићу и његовој супрузи Јелени да донесу један од најпрогресивнијих и најбољих законика ондашње Европе и шире .
(наставиће се)
