Приредио: Дописник
Последњих година дошло је до запањујућих открића о животу
првих ратара у долини Дунава, његових притока и слива: ту је већ
постојао рудиментарни систем писма много пре појаве писма у
Месопотамији, обрада метала била је на вишем степену развоја него на
било ком другом месту у тадашњем свету; уметност је произвела
задивљујућа ремек-дела, а постојала су и насеља величине града.1
Миленијумима пре Грка у Старој Европи (која је обухватала углавном
србско-словенске територије), производили су се вино и маслиново уље,
а много пре Грка становници Старе Европе јели су вишње, грашак и
першун. Ова високо развијена култура названа је Подунавска
цивилизација и постала је у науци синоним за Стару Европу.Подунавско
писмо, које припада категорији примарних писама и које није увезено
споља, представља најраније писмо старог света. Много раније од
бронзаног доба Грчке, југоисточна Европа беше достигла ниво
технолошког развоја, уметничке креативности и друштвене сложености,
који је у супротности са увреженим представама. Културна и трговачка
средишта налазила су се у Винчи и у Турдашу на реци Мориш, а употреба
писма била је најзаступљенија у Србији, Космету и данашњој Румунији
(некадашњој Влашкој и Молдавији).
Ни Минојци на старом Криту ни микенски Грци нису почели од
нуле када су градили своју цивилизацију, а поготово не Грци класичног
античког доба. Сви они су, на овај или на онај начин, користили
достигнућа претходних генерација, чије знање није било изгубљено, већ
је преношено и даље развијано. Низ грчких аутора истиче чињеницу да
становништво Паноније, Подунавља и Балкана има заједничко порекло,
а антрополошка и епигенетска проучавања некропола у Старом Расу,
Ђердапу, Браничеву и Војводини показују да је то становништво било
прасловенско. Антрополошка проучавања остатака скелета људи из
ранохришћанског гробља у Мачванској Митровици показују да су ови
хришћани били старословенског порекла.
На народна сведочанства и предања о боравку апостола Павла у Далмацији,
као и о постојању фресака на ту тему, скренули су пажњу епископ Никодим
Милаш и Алберто Фортис.
„Јер истина је, да су српску цркву засновали још први апостоли Христови. И столица првих патријарха српских бјеше у старом римском Сирмиуму, данашњој
Митровици сремској, а први патријарх митровачки бјеше Андроник, ученик
светог Павла. А кад Хуни разорише Сирмијум, онда се глава српске цркве
премјести у Митровицу Косовску, па тамо послије око год. 535. цар византински
Јустинијан, порјеклом Србин Маћедонац, негђе око Скопља сазида свој град –
Прву Јустинијану и у њему основа: Првојустинијанску Архијепископију српску.
кад дивљи Авари разорише Прву Јустинијану, онда српска црква опет потпаде
под грчког патријарха, док у IX. стољећу св. Методије не основа посебну српску
Моравску Архијепископију, којој бјеше столица у Сријему у граду Морави, негђе
око данашњег села Моровића. Али на скоро и њу потиснуше Нијемци и
латински попови, те Срби опет спадоше под цариградског патријарха. Но
касније, око год. 1020., византински цар Василије Велики (опет порјеклом Србин
Маћедонац) створи за своје Србе нову: Охридску Архијепископију, која се
послије под царем Душаном здружи са пећском Српском Патријаршијом, док је
опет не отрже несрећни цар Синиша. Јест, све су ово биле српске цркве; Али у те прве цркве на брзо се увукоше Грци и Блгари, па оне за Српство бјеху изгубљене. И тек свети Сава Немањић, стварањем самосталне Жичке Српске
Архијепископије утврди темељ правој, чисто народној српској цркви коју цар
Душан са свим ослободи и узвиси је до највише моћи, створивши независну
Пећску Српску Патријаршију.
Ето тако постаде ова права чисто Српска Црква, која бјеше, па која и данас
јест: само српска народна црква“; в. Сима Лукин Лазић, Кратка повјесница Срба
од постања српства до данас, репринт издање, ИКП Никола Пашић-Слободна
Књига, Београд, 1998, стр. 50. Године 1018. је ромејски цар Василије срушио
Самуилову словенску царевину и македонске Словене је раселио све до
Јерменије, док је по чисто словенској земљи посејао колоније Грка и Јермена и у
тврђаве поставио јаке гарнизоне. Јелинизирање словенске цркве се појачава, па
се појављује први Грк на челу охридске архиепископије – Леон из Пафлагоније
(око 1037-1056), ранији хартофилакс Цариградске патријаршије. Словени дижу
устанак 1040. године, на челу са Петром Дељаном, који опседа и угрожава
Солун, проваљује у Тесалију, Епир и све до Тиве у средњој Грчкој. После гушења
буне 1041. године, охридска црква постаје предмет пљачке фанариотског клира
Св. Софије, који се ипак жали због свог прогонства у „варварску земљу“. После
Грка Леона, Грци постају не само архиепископи него и епископи, широм су
отворена врата инфилтрацији грчког клира и монаштва у наше земље; посебно
је јак прилив грчких досељеника у Македонију током читавога XI и XII века.
Последњи покушај Македоније да свргне грчки јарам била је буна скопских
бољара са Ђорђем Војтехом на челу, 1072. године. У Призрену устаници
проглашују за цара србског краљевића из Поморја, Бодина, уз којег пристају сви
Срби до Видина и Срема. Устанак је пропао пред Костуром. Народ је био
словенски а земљопоседници и властела су били Грци и Гркомани, док је
јелинизација живља била најинтензивнија између Јадранског Мора и Солуна.
Када садашњи а и предходни Срби говоре о себи и својој историји, говорио је сада већ Свети Николај Велимировић, они говоре тако као да су кренули возом из Солуна, а говоре када дођу у Београд да су у воз ушли у Нишу!
Дакле, Свети Сава је само обновио старију помесну цркву Срба,
учврстивши је трајно на православном путу, и ту су његове неизмерне
заслуге, као и Светог Симеона. Штавише, од прасловенског раздвајања у
руско и србско народно стабло трају непрекинуте духовне везе Срба и
Руса, све до чувене 1185. године, када је један руски калуђер упутио у
правцу монашког живота младог краљевића Растка Немањића, будућег
Светог Саву. Свети Сава је био, такорећи, први словенофил, као и
„оснивач и осталих православних словенских цркава“. Самим
оснивањем манастира Хиландара – још једног словенског манастира на
Атону, Св. Сава и Св. Симеон су трајно задужили словенски свет, упркос
снажном противљењу грчке братије манастира Ватопеда. Свети Сава је
био противник политичке и културне хегемоније Грка у тадашњем
времену. По Доментијану, још за Савиног живота су у Русији
осликаване фреске са његовим ликом, али нема сачуваних потврда о
томе. Али зато има мноштво сачуваних потврда о присуству руске
редакције Савине Крмчије у Русији још у XIII веку, јер се Савино
Законоправило преписивало од XIII века и уважавало се све до XX века
(С. Троицки). По молби Кијевског Митрополита Кирила, Крмчију је у
Кијев 1262. године послао монах Јаков, бивши кнез Свјатослав, који је
пред монголском најездом избегао на Балкан и замонашио се.
Најстарија сачувана руска редакција Крмчије је Рјазањска и она је само
22 године млађа од најстарије сачуване србске редакције. Превод
тумачења црквених правила које је приредио Свети Сава сједињен је у
Русији са древним преводом тих правила из X и XI века. Та руска
редакција књиге Законоправила Светог Саве вековима је представљала
правну основу црквеног устројства у Русији, а у доброј мери и
државног.По великом руском литургичару XX века Сергеју Троицком,
све до краја XIX века тај зборник је представљао правну основу
устројства РПЦ. Већ у XV веку Свети Сава је веома познат у руским
црквеним круговима. Дело Повест о Србској и Бугарској Патријаршији
било је од огромног значаја и за стицање Московске аутокефалије.
Велики Словен, Свети Сава, није се уплашио да ће бугарска црква добити
виши црквени ранг од саме србске цркве, па се „у неком смислу“ и
бугарска црква може назвати црквом Св. Саве. Најстарији записани
помен Светог Саве у руским служебним Јеванђељима и Апостолима
имамо у Јеванђељу на пергаменту преподобног Кирила Белозерског
(прелаз између 14. и 15. века).
Сем династичких веза и заједничке политичке традиције, и
Влахомолдавци имају заједничку традицију Светосавља са Србима,
Бугарима и Русима. Проучавајући обичаје и народне традиције
Влахомолдаваца, многи историчари сматрали су такође Влахе и
Молдавце словенским народом. Целокупна црквена уметност,
велелепне црквене грађевине, дуборез, женски народни вез, народна
музика и појање, народне игре (хора или оро) – у потпуности се
подударају са србским народним умотворинама. Мале разлике у
народној карактерологији последица су каснијег вековног дивљачког
латинизовања и фанариотског погрчења Влаха, којима су они били
подвргнути кроз свој трновити историјски развитак.
Иако је Законоправило већ „основни устав србске, бугарске и руске
цркве“, а Свети Сава главни законодавац православног словенства у
средњем веку, Иван Грозни ће у време своје владавине уздићи култ
србског равноапостолног светитеља Саве дс висина којих није удостојен
ниједан други светитељ. Цар Иван богато обдарује манастире Хиландар
и Пантелејмон и упућује султану Сулејману „царско слово“ како би
манастире заштитио од превеликог данка, турског насиља и отимачине
непријатељски настројених Грка. Већ марта 1556. године, руски цар
србске лозе посебном повељом поклања Хиландару опремљени двор у
Москви, у Китај-граду, десно од Богојављенског манастира: „Хиландару
на вечни поменак двор са свим присторјењима у новом граду Китају, с
десне стране Богојављенског манастира поред устјушког двора“, као
„почетак господства српског св. Саве и Симеона“, јер се „сви начелници
српски изгубише“. У другој половини XV века и руски епископи задобили
су право да сами постављају поглаваре руске цркве, и руске рукописне и
штампане Крмчије сведоче да је у том погледу руска црква ишла баш
траговима Св. Саве. Први словенофил, Св. Сава је био противник
политичке и културне хегемоније Грка у словенском свету, јер су му
блиска познанства са Грцима на Атону, као и многа путовања по Истоку,
дала могућност да упозна слабе стране грчког карактера, док му је
покорење Цариграда од крсташа очигледно доказало да Грци нису кадри
да остану на челу тога света.Свети Сава је, по Иловичком препису
Законоправила, написао да је знања замагљена грчком мудрошћу
превео на светло словенског језика и за њега је све знање – спознаја,
светлост; светлост разумна која просвећује. Самим оснивањем
манастира Хиландара – још једног словенског манастира на Атону, Св.
Сава и Св. Симеон су трајно задужили словенски свет, упркос снажном
противљењу грчке братије манастира Ватопеда. Атон у његово доба
беше свеопшта светиња, стециште Бугара, Грка, Руса, Грузина, Срба и
Влаха; права православна Лига те епохе. Свети Сава је био „незванични,
али од свију признати председник те Лиге“, док се сама „Атоска Гора“
налазила „у Српској земљи“. Борац против ромејског клерикализма,
Свети Сава је одбацио страшну антитезу Бог-Човек као и тезу да се Богу
служи огњем и мачем и сачувао словенску, светојованску веру, према
којој се Богу и Христу-Богочовеку служи љубављу. Хоматијан је зато, као
и други завојевачки свештеници, из шовинистичке заслепљености
нападао Светог Саву и звао га богомољцем.Стремљења Св. Саве нис познавала државне границе и светосавска вера, богоносилачка, није имала локалне тежње и била је општечовечанска. „Стукнуо је заувек
панјелински шовинизам, стварањем српске самосталне Цркве, независне
од Цариграда“, истакао је свети владика Николај Велимировић.
Свети Сава је необичне силе свога генија користио за измирење и зближење православних народа, стварао и укрепљивао чврсте везе балканских народа путем бракова у владалачким домовима.
