Србин је брз ударити на сваког непријатеља, а камоли на Турчина, који му је царевину превалио! Нема народа под сунцем, који је толико крви пролио и сваку муку поднио ради своје слободе, колико је наш српски народ! Али ратна срећа изневјери одједном царско оружје. Турци се приберу и потисну тако силно царску војску, а с њоме и  такве храбре  добровољце. Та војска, не само што није могла даље напредовати и освајати, него је морала већ освојене земље и градове Турцима препуштати, па узмицати испред Турака махом к Дунаву. А када Турци 9. октобра 1690. и Београд освоје, баце царску војску сасвим с ове стране Дунава. У тој неприлици не оста друго и српскоме народу, који је устао на Турке, него бјежати испред Турака, заједно са царском војском. Само је тако могао избјећи турској освети због учињене невјере и издаје. А Срби су и чули, а многи и видјели, како Турци управо поклаше Арбанасе, што су пристали уз ћесарску војску 1689. године.

С тога патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић крене са више својих владика, свештеника и калуђера и са близу четрдесет хиљада српских породица, и у љето исте године допру сви до Београда, па се ту и зауставе у нади да ће се опет повратити на своја огњишта. Кад су увидјели, да ће морати и преко Дунава на ову страну, прије него још пређу у Угарску , пошаље патријарх у име свега народа јанопољског владику у арадској жупанији, Исаију Ђаковића с писмом од 18. јула 1690. год. из Београда цару у Беч, да, с изјавом вјерности и подложности у име свију, благодари цару, што их је ослободио турског јарма. Уједно поднесе молбу цару, да им се јамчи, како се неће дирати Србима у вјеру и у закон, онда да слободно држе своје празнике по староме календару и да могу слободно између себе избором постављати архиепископа, а тај архиепископ да има власт над свијем православним црквама грчкога обреда. „Die freivilige  Thelhamne  der Serben un Croaten , аn dеn viеr lеtztеn öтстerichen -тüрkishen  Kriege” Wien 1854. стр. 5-8.; Др. Ј. Х. Швицкер „ Политиka  Српске цркве у Угарској . Будимпешта  1880. стр. 1-12.; Шематизам Архидијацезе Карловачке за год. 1884. стр. 6.

Ова молба буде уважена у Бечу и цар изда 21. августа 1690. год. ову знамениту и прву привилегију или повластицу: „Ми Леополд Краљ Угара ,Аустријанаца ,Бавараца, Грка ,Бугара и Срба  Часноме, оданоме, Нама љубазноме Арсенију Чарнојевићу, Источне Цркве, грчкога обреда, архиепископу грчком, владикама и свим осталим црквеним и свјетскијем сталежима, капетанима и поткапетанима, и најпослије свој општини то јест свим синовима истога грчкога закона или обреда, а српскога народа –ет nationis  Rascianorum : по Грчкој, по Бугарској, по Рашкој, по Херцеговини, по Далмацији, по Подгорју, по Јанопољу, по другим придруженим мјестима и по свим осталим областима, који год буду ово читали, гледали или слушали, Наша им царска и краљевска милост и свако добро.“ У српском преводу ове привилегије, који се чува у костајничкој цркви, заједно са овјереним преписом латинског текста, и који је преведен у патријаршијској канцеларији негдје одмах, чим је издата ова привилегија око 1691.године .

Реч „Подгорицам“ преведена је са „Црна Гора“, а  „Угарској, Хрватској и осталим предјелима”, а пред Јанопољем, додато је „Босни“. „Глас Истине“ 1888. бр. 10 „Не само из понизног писма, које Нам поднесе у име вас свију послани к нама владика јанопољски, Исаија Ђаковић, него још јасније из његовог усменог обавештења најмилостивије примисмо “вашу понизну захвалу, што смо, отевши вас из чељусти варварскога турскога тиранства, повратили пређашњој слободи, као и вјечиту обавезу, којом исповиједате, да сте Нам ви и ваши потомци, због толиког учињеног вам добра обвезани, истина по својој дужности, али на Наше у толико веће задовољство, што признавајући тим Наше право, и подвргавајући себе у њедра милости и благонаклоности Наше, као свота господара и законитога краља, с похвалном душевном крепошћу изјављујете: да вам од сад ваља живјети и мријети под сјенком Наше заштите. Па уважавајући, не толико ово ваше, Нама веома драго увјеравање и изјаву, колико то, да се тим ова изванредна намјера удубе у ваша срца; да се синовима непрестано казује и да се она у свим приликама све већма и већма и самим дјелима утврђује: примамо вас милостиво све скупа и сваког посамо у Нашу царску и краљевску заштиту. Очински вас дакле позивамо: да оружјем ударите на најжешћег душманина хришћанског имена, а вашег гонитеља, и то под Нашом заштитом и под управом Нашијех војвода, па да одбијете неправде, невоље и биједе, које су вам досад најнеправедније и најнемилостивије наношене. А напротив пак, да би ви осјетили, већ на самом почетку, благост и сласт Наше владе и господства, одобравајући прирођеном Нам благошћу, закључили смо милостиво: да се по српскоме обичају слободно држите Источне Цркве, грчкога обреда и по пропису старога календара, и да вам како до сада, тако и од сада не могу чинити никакве досаде ни црквени ни свјетски сталежи. Нека вам буде слободно, по својој власти између себе од свога народа и језика, постављати себи архиепископа, којега ће бирати између себе црквени и свјетски сталеж (сабор), и овај српски архиепископ нека има слободну власт управљати са свим источним црквама, грчкога закона: епископе постављати, свештенике по манастирима уређивати, гдје буде нужно, онде подизати цркве по својој власти; по варошима и по селима намјештати српске свештенике; једном ријечи: да буде као и до сада старјешина над црквама грчкога обреда и над народом исте вјероисповијести, и да има цијелу црквену самоуправу (по повластицама, које вам дадоше наши пређе пријестолници, негдашњи блажене памети угарски краљеви): по Грчкој, по Рашкој, по Бугарској, по Далмацији, по Босни, по Јанопољу и по Херцеговини, као и по Угарској и по Хрватској, гдје их год има, и у колико и докле Нама сви скупа и посамо вјерни и привржени буду. Даље нека остане своја самоуправа црквеним особама (сталежу) као: архиепископу, епископима, монасима, и свакога реда свештеницима грчкога обреда, по манастирима и по црквама тако, да нико не може чинити каква насиља у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим, него да буду као и прије ослобођени: од десетка, од данка и од војничких станова; исто тако да нема нико од свјетских људи власти осим Нас, над црквеним сталежом, никога затворити или заробити, него архиепископ може црквене људе, који зависе од њега, ако што скриве, казнити их по црквеном или каноничком закону. Још даривамо и потврђујемо, да се цркве грчкога обреда, манастири и што к’ овим спада; онда добра, што припадају архиепископу и епископима, ма каква она била, као што су дарована од наших предака држати или посједовати могу, а које је цркве, непријатељ хришћанскога имена, Турчин, одузео од вас, заповедићемо, када се освоје, да се у ваше руке предаду. Најпослије, када пође архиепископ или ваши епископи, када буде то од потребе да похађају манастире и цркве по варошима или по селима или да поучавају свештенике и општине, нећемо трпјети, да им се каква досада чини, ни од црквених нити од свјетских људи. Ми себи тврдо обећавамо, да ћете ви ову Нашу најдарежљивију и најмилостивију дозволу свим трудом и силама заслужити, и вашу вјерност и приврженост непрестано сачувати неоскврњену, па да је никакве буре порушити неће; у осталом вама свима скупа потврђујемо најмилостивије Нашу царску и краљевску милост.Од сада сте Ви аутокефална Српска Православна црква,без да икада икога признате као поглавара осим Српског Патријарха из Пећи којега сте сами бирали и убудуће ћете га бирати “. Привилегије су уведене по најстаријем издању на латинском и на „словено-српском“ језику од Христифора Жефаровића, који их је штампао у Бечу 1745. год. као и у књизи Јована Ђорђевића  „Радња Благовјештенског Сабора “ 1861.г.

                       (наставиће се)