Пишпе: Тихомир Бурзановић
Постоје архиве које чувају историју — и оне које чувају моћ. У Црној Гори, архиве некадашњих тајних служби већ деценијама припадају овој другој категорији. Закључане, недоступне и политички осјетљиве, оне нису само остатак једног времена, већ активни инструмент утицаја у овом.
Од 1944. године, када је успостављен систем државне безбједности, па све до савремених институција, континуитет прикупљања података о грађанима никада није прекинут. Досијеи су пуњени информацијама о политичким ставовима, контактима, навикама и сумњама. Тај систем није био само механизам заштите државе — био је средство контроле над друштвом.
Ипак, кључни проблем није у томе што су ти досијеи настали. Проблем је што су остали затворени.
Демократске промјене из 2020. године донијеле су очекивање да ће се коначно повући линија између прошлости и садашњости. Умјесто тога, догодило се супротно: архиве су остале под кључем, а објашњења су постала све тања. Формално се говори о заштити приватности и стабилности, али суштински разлог лежи дубље — у страху од онога што би могло бити откривено.
Јер отварање досијеа није само историјски чин. То је потенцијални земљотрес.
Последњих 35 година, од распада Југославије до данас, обиљежене су периодом у којем су се државне структуре, безбједносни апарати и криминалне мреже често опасно приближавали — а у појединим случајевима и преплитали. У јавности су се годинама појављивале тврдње о шверцу цигарета, наркотика и оружја, који су се правдавали као „државни интереси“ у условима санкција, ратова и економске изолације.
Тај наратив, међутим, све је теже одржив.
Под плаштом државних послова, створен је простор за енормно богаћење појединаца — како из политичких структура, тако и из самих безбједносних служби. Без јавног надзора, без институционалне контроле и без отворених архива, граница између легалног и илегалног постала је магловита. Управо ту маглу данас штите затворени досијеи.
Питање које се намеће није више да ли је било злоупотреба — већ у којој мјери.
У недостатку транспарентности, остаје простор за сумњу да су поједини сегменти служби били не само пасивни посматрачи, већ активни учесници у шверцерским каналима који су обухватали регион и шире. Цигарете, дрога и оружје нијесу пролазили сами од себе. Захтијевали су логистику, заштиту и координацију. Управо то су ресурси које посједују државни апарати.
Због тога је отварање архива кључно питање — не само морално, већ и безбједносно.
Без увида у прошлост, немогуће је утврдити да ли су те праксе заиста прекинуте или су само трансформисане. А ако су преживјеле, онда реорганизације и кадровске промјене унутар служби могу имати ограничен домет.Управо у том контексту треба посматрати и актуелне процесе у безбједносном сектору: интерне анализе, премјештаје, рационализацију и подмлађивање кадра. Све су то кораци који, на први поглед, указују на модернизацију. Али модернизација без суочавања са прошлошћу ризикује да остане површна.
Јер систем се не мијења само замјеном људи — већ промјеном правила.
А правила, у овом случају, и даље укључују ћутање.
Посебно је проблематично што се одређени процеси, попут „споразумних одлазака“, могу тумачити као начин да се без буке уклоне појединци који носе потенцијално компромитујућа сазнања. Без јавног увида, без институционалне истраге, без архивског отварања — такви одласци не значе и разјашњење. Напротив, могу значити затварање трагова.
Аргумент заштите приватности често се користи као кључни разлог против отварања досијеа. Међутим, тај аргумент има своје границе. Уређена друштва су већ показала да је могуће помирити право на приватност са правом јавности да зна. Постоје модели селективног приступа, заштите жртава и јасног разграничења одговорности.
Недостатак воље да се такав модел примјени у Црној Гори говори више од било ког службеног саопштења.Још један често понављан разлог је страх од дестабилизације. Наводно, откривање садржаја досијеа могло би продубити подјеле и изазвати политичке потресе. Али тај аргумент игнорише једноставну чињеницу: подјеле већ постоје, а неповјерење је већ дубоко укоријењено.Затворене архиве га само продубљују.
Истина, ма колико била непријатна, има потенцијал да постави темеље за нови почетак. Без ње, свака реформа остаје сумњива.
Посебно у контексту европских интеграција, гдје се владавина права не мјери само законима на папиру, већ и спремношћу да се институције очисте од насљеђа злоупотреба. Позиви из међународних кругова да се омогући приступ архивама нијесу пука формалност — они су тест кредибилитета.И тај тест се, за сада, не полаже.
Али шта ако би се тај захтјев ипак испунио?
Хипотетички, власт у Црној Гори има институционалне капацитете да отвори архиве — уз доношење јасног законског оквира, формирање независног тијела за надзор и прецизно дефинисане процедуре приступа. Тај процес не би био ни брз ни једноставан, али је остварив. Много веће питање није „да ли може“, већ „да ли смије“. Јер отварање досијеа значило би суочавање са именима, одлукама и мрежама које су, директно или индиректно, учествовале у креирању система моћи који и данас има своје одјеке. То би неминовно довело до политичких потреса, урушавања појединих каријера и редефинисања јавне сцене.
Истовремено, то би био и тренутак институционалног сазријевања.
За друштво, отварање архива значило би крај једне дуге ере нагађања и сумњи. Грађани би добили право на истину — не апстрактну, већ конкретну и документовану. Повјерење у институције, иако краткорочно уздрмано, дугорочно би могло бити ојачано управо зато што би се темељило на транспарентности.За безбједносни сектор, то би био најозбиљнији тест професионализације. Јасно раздвајање између законитог рада и злоупотреба из прошлости омогућило би изградњу служби које не почивају на тајнама, већ на одговорности.
За политички систем, то би значило прекид са праксом неформалних утицаја и скривених веза које су деценијама обликовале одлуке. Тај процес би био болан, али нужан.
Наравно, постоји и друга страна те хипотезе. Неконтролисано или политички инструментализовано отварање архива могло би довести до селективне правде, злоупотребе информација и нових подјела. Управо зато је кључ у начину — у институционалној, а не политичкој контроли процеса.Али између ризика истине и сигурности ћутања, избор је суштински вриједносни.Јер затворени досијеи не штите грађане.Они штите системе који никада нису у потпуности разграђени — и мреже које су, можда, само промијениле облик.
Зато питање више није да ли ће се архиве отворити. Питање је када — и под чијим условима. А од тог одговора зависи не само однос према прошлости, већ и карактер будуће Црне Горе.
