Приредио: Дописник
Погледи српске социјалдемократије на албанско питање уграђени су у темеље Комунистичке партије Југославије од њеног оснивања 1919. У ствари, они први и примарни извори ставова ССДС дејствовали су и непосредно приликом одређивања политике уједињених партија према националном питању, али je туцовићевска формула добродошла као већ припремљен и разрађен став о једном специјалном питању у склопу општег националног проблема Југославије и Балкана.
Програм КПЈ усвојен на Другом [Вуковарском конгресу] 20-25. јуна 1920. у погледу крајњег политичког циља je веома јасан: „КПЈ изјављује да ће сe ради остварења ових својих задатака борити за следеће циљеве: 1. Совјетска република. […] Совјетска Република Југославија треба да ступи у братски савез са свима суседним народима ради васпостављања совјетске федерације балканско-подунавских земаља, која ће бити саставни део међународне федерације совјетских република. Ова међународна федерација совјетских република ће створити општи Савез и трајан мир међу народима“. У том тренутку, додуше, КПЈ стоји на почетној позицији о националном јединству Срба, Хрвата и Словенаца и прихвата Југославију као историјски оправдану и закониту творевину троплеменог народа, али све постојеће проблеме разрешава формулом „совјетске републике“, како je то објашњавао хрватски комуниста Сима Миљуш: „Размотримо само око чега сe завађају буржоаске партије. Ту je питање монархије и републике, племенског сепаратизма, централизма, федерализам и аутономија, ми на сва та питања дајемо један одговор: Југословенска Социјалистичка Совјетска Република. Совјети су наша парола, они су синтеза централизма и децентрализма“.
Подстицај за ревизију генералног става КПЈ према Југославији као држави дошао je у ствари из Москве преко тзв. „балканске федерације“, где су главну реч имали бугарски комунисти [В. Коларов, Г. Димитров]. Југословени су први пут били критиковани због односа према националном питању 1922. године на Другој конференцији Балканске комунистичке федерације у Софији.
Од оснивања Треће комунистичке интернациона ле [Коминтерне, 1919] комунистичка партија Југославије je „секција Коминтерне“, коју ставови Коминтерне политички обавезују.Отуда je политика Коминтерне била уопште пресудна за формулисање програма и ставова КПЈ према националном питању. Први конгрес Коминтерне, одржан марта 1919. године, закључио je да je југословенска држава настала „применом оружане силе“; према томе, на њу сe мора гледати као на продукт империјалистичког рата, а не као на природни исход борбе југословенских народа за ослобођење од туђинске власти и уједињење. Тај став je утицао на КПЈ, те je без обзира на првобитни позитиван однос према уједињењу југословенских народа звучао тада у њеним форумима и овај коминтерновски тон оцене о Југославији као „резултату великих ратова у Европи и на Балкану“. На Другом конгресу Коминтерне, јуна 1920, истакнута je парола федерације као најбољег прелазног облика државног уређења вишенационалне државе „на путу од капитализма ка комунизму“; тај концепт je потом утицао на даљу дискусију у КПЈ о националном питању и уређењу, па чак и судбини југословенске државе. До заокрета долази децембра 1923, на Трећој земаљској конференцији КПЈ [одн. њене легалне експозитуре – Независне радничке партије Југославије, НРПЈ]. Резолуција конференције истиче да je основни узрок заоштравања националних супротности завојевачка колонијална политика српске буржоазије још пре првог светског рата у Македонији и против Албаније, и њена хегемонистичка политика у Држави СХС. Констатује сe, затим, да je „процес све дубљег националног разједињавања већ толико напредовао да сe држава Срба, Хрвата и Словенаца не може сматрати као хомогена национална држава с нешто националних мањина, него као држава у којој владајућа класа једне [српске] нације угњетава остале нације“. Усвојена je, дакле, формула „великосрпског хегемонизма“ као битне одреднице југословенске државе и националног питања у њој. У Резолуцији о македонском и тракијском питању прецизира се да „српска буржоазија спроводи у Македонији најоштрији терористички режим, уништава или гони на исељавање свесни део бугарског, турског и арнаутског становништва и доводи насељенике из других области Југославије на њихово место, она потлачује све несрпске народности“. Резолуција о националном питању. донета на овој конференцији, истиче право народа на самоопредељење и отцепљење као начелну основу за решење националног питања. „КПЈ признаје сваком народу право на сувереност у одређивању својих односа, дакле и право на слободно отцепљивање и образовање своје посебне државе, односно на прикључење својој националној држави“. Међутим, у даљем тумачењу овог става Партија je оставила себи одрешене руке за прагматичко опредељивање према овом начелу, тј. и за могућност да га у пракси не призна и не спроведе, имајући у виду друге и „више“ државно-националне разлоге. Ако сe тај рани став КПЈ примени на питање албанске националне мањине, онда би та мањина имала право да сe „прикључи својој националној држави“, тј. Албанији; но да ли ће то Партија у пракси заиста и остварити, зависи од многих других околности, које могу показати или да je таква „ампутација“ само нова форма националног угњетавања, или да су „тешкоће отцепљења“ непремостиве. Осећа сe у свему неко колебање.
То колебање ће пресећи Коминтерна, која на своме Петом конгресу јула 1924. усваја формулу разбијања југословенске државе. Резолуција КИ о националном питању у Југославији има и овакве ставове: „1. Југославија je многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који износи само 39% целокупног становништва Југославије. Остали народи који заједно претстављају огромну већину становништва, више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих сe води политика денационализације“. Према томе, „3. Задатак КПЈ састоји сe у томе: да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима, а за самоопредељење народа, да потпомаже национални ослободилачки покрет, стално тежећи да извуче ове покрете испод утицаја буржоазије и да их повеже са општом борбом радних маса против буржоазије и капиталиста“. Решење сe састоји у разбијању и ликвидацији, а не у преуређењу Југославије:
„7. […] општа парола права народа на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора [сe] изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније, из састава Југославије и стварања од њих независних република“.[8] У визији Коминтерне тренутно сe није нашло и питање националних мањина, према томе ни албанске мањине и њеног издвајања из Југославије, али je начелна платформа за дезинтеграцију Југославије стварала основ и за то. Коминтерна je, дакле, ишла испред КПЈ у формулисању националног питања и решавања о судбини Југославије, у еволуцији од трпљења тога „плода империјалистичког рата“ до одлуке да сe Југославија, једноставно, уништи и растури као држава.
Резолуцијом Коминтерне од јула 1924. у ствари je поништена одлука Треће земаљске конференције КПЈ од децембра 1923, недовољно доследна и оштра у односу на овакве погледе. Тиме je отворен веома сложен и доста дуг процес унутарпартијског објашњавања и разрачунавања фракција у КПЈ, који ће сe окончати тек 1928. на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Не улазећи сада у ове полемике, задржаћемо сe само на партијским документима који изражавају званичне ставове.
Већ 18. јула 1924. у Резолуцији Централног одбора НРПЈ о политичкој ситуацији и задацима партије истиче сe право самоопредељења свих нација Југославије, тј. њихово право на независност и слободу, а за њихов доцнији слободни споразум у Федерацији радничко-сељачких република Балкана. „Један од првих задатака у том правцу“, каже сe у тој резолуцији, „јесте борба против српског шовинизма“.У спору о националном питању избио је на површину и став [претежно српских комуниста] који борбу за самоопредељење у југословенским условима тумачи као својеврстан израз национализма и шовинизма. Централни одбор НРПЈ у Тезама о спору у Партији, од 18. јула 1924, протумачио je тај став партијске опозиције као „ублажење политичког става према угњетачкој политици великосрпске буржоазије и тенденцијама за издају права самоопредељења код буржоазије угњетаваних нација“, те да „он објективно користи хегемонистичкој политици великосрпске буржоазије, том стубу балканске контрареволуције“.[11] Овде сe већ јасније помаља и прави мотив антијугословенске политике Коминтерне: Југославија je, захваљујући непомирљивој антисовјетској позицији водећих српских политичких кругова, поготову због прихватања и организовања белогардејске војне емиграције, оцењена као опасност за СССР и за перспективу бољшевичке револуције у југоисточној Европи; зато ју je требало уништити. У борби за усвајање и спровођење у живот нове политике у КПЈ употребљена je теза, а онда и етикета о великосрпском подтексту партијске опозиције, а самим тим, значи, и о њеном контрареволуционарном и антисовјетском опредељењу и дејству. Ставља сe знак једнакости између борбе против сваког сепаратизма и иредентизма, као „апстрактних и нереалних фраза“, и парола великосрпске хегемонистичке буржоазије.[12] Ту интерпретацију развија нарочито комунистичка омладина [СРОЈ] децембра 1924. Њени су ставови карактеристични за тон и смер потоњег опредељивања и за стил борбе у КПЈ око националног питања. Замера сe, пре свега, партијској опозицији [а то je, како смо већ споменули, била углавном опозиција српског крила КПЈ] што „не прави разлику између национализма угњетених нација и национализма угњетачких нација“. Самим тим што критикује буржоаски национализам уопште опозиција „у ствари индиректно потпомаже хегемонистичку политику великосрпске буржоазије“. Позивајући сe на Лењина, омладина истиче да je дужност пролетерске партије, у држави где постоји национално угњетавање, „потпомагати борбу угњетених нација за њихово ослобођење… а нe борити сe против буржоаског национализма уопште“.[13] Из тога проистиче очита дискриминација једног национализма за рачун других, који, зато што су „угњетени“, имају право на подршку пролетерске партије. У југословенској ситуацији то je имало да значи, на пример, партијску подршку хрватком сепаратизму и усташама, или терористичкој борби ВМРО [врховиста], или „покрету“ албанских качака. Тај став je донекле наметнут у Платформи споразума ЦО и опозиције, новембра 1924, али je потом одбачен у Пленуму ЦК КПЈ, у Резолуцији о националном питању: „3. Национално питање не може сe идентификовати са уставним питањем, јер сe тиме заступа одржање интегритета империјалистичких држава, што je у супротности са основним марксистичким ставом у националном питању: правом самоодређења народа до њиховог отцепљења, конституисања у засебне државе или присаједињења другим државама“. Тиме je јасно истакнуто уверење Партије да je Југославија „империјалистичка држава“: она je [према т. 4] „продукат светског империјалистичког рата, у којој сe као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације у Југославији“, чиме je први пут децидирано окривљена читава српска н а ц и ј а, а не тек њена буржоазија и владајућа класа, као угњетачка. Најзад, „7. Равноправност нација je немогућа без признања права сваке нације на отцепљење. Ударајући гласом на ту чињеницу, Партија мора изобличавати као обману све фразе о националној равноправности и националном миру при одржању империјалистичке Југославије и при одржању економске хегемоније буржоазије које било нације“.[14] Одлука Земаљског већа НРПЈ [КПЈ] о спору у Партији у Резолуцији о националном питању, од 25. новембра 1924, сасвим je изричита у примени антијугословенске формуле: „Због свега тога дужност je Партије да са организацијама радних маса угњетених нација води заједничке отворене борбе за право на отцепљење, односно да помаже покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава како Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, тако и ради ослобођења Албанаца“.[15] Први пут сe, дакле, као задатак КПЈ изричито формулише и борба за „ослобођење Албанаца“, тј. за њихово отцепљење од Југославије и уједињење, разуме сe у перспективи једне нове, совјетске албанске републике.
