Пише: Тихомир Бурзановић
Када једно друштво одлучи да се сјећа, оно не доноси само културну одлуку — већ моралну. Управо зато обиљежавање „Дана сјећања на жртве геноцида у систему логора Јасеновац, Маутхаузен и Дахау“ у Подгорици није био ни политички чин, ни провокација, већ цивилизацијска обавеза. Ипак, реакције које су стигле из дијела хрватске политичке сцене показују да проблем није у самом догађају, већ у чињеници да памћење и даље изазива нелагоду тамо гдје би требало да подстакне суочавање.
Јер, шта је заправо спорно у једном сјећању? Да ли је спорно што се говори о страдању? Или што се не пристаје на заборав?
Историјско памћење страдања Срба у систему логора Јасеновац током Другог свјетског рата није усмјерено против било ког народа. Оно је усмјерено против заборава. И управо ту лежи суштинска разлика коју многи свјесно или несвјесно занемарују. Јер, када се памћење проглашава политичком провокацијом, онда се заправо шаље порука да је ћутање пожељније од истине.
Програм који је одржан у Подгорици био је умјетнички, симболичан и дубоко промишљен. Драмска опера, као форма, није изабрана случајно. Она је омогућила да се страдање не прикаже као статистика, већ као људска драма — као низ судбина које су прекинуте у времену зла. Такав приступ не служи продубљивању подјела, већ управо супротно: подсјећа да иза сваког историјског податка стоји човјек.
Посебно је значајно што је умјетнички израз био заснован на аутентичним свједочанствима, документима и изјавама из времена Други свјетски рат у Југославији. То значи да није ријеч о интерпретацији без основа, већ о реконструкцији историјске стварности кроз умјетност. А умјетност, када је одговорна, има задатак да отвори простор за истину тамо гдје је она често затворена.
У том контексту, посебно је важно нагласити да култура страдања, о којој се све чешће говори у српском јавном простору, није позив на конфронтацију, већ на свијест. Она није усмјерена ка прошлости ради прошлости, већ ка будућности која не смије дозволити понављање зла. За разлику од појма „културе сјећања“, који је више институционалан, култура страдања носи у себи и духовну компоненту — она је и крст и опомена.
Ту се налази и један од разлога неспоразума. Док једни у памћењу виде моралну обавезу, други га доживљавају као политичку поруку. Али памћење није политика — осим ако га неко не жели политизовати. А управо у томе лежи опасност: када се жртве користе као аргумент у дневнополитичким расправама, онда се губи њихово достојанство.
Зато је важно поставити јасну границу. Сјећање на Јасеновац и друге логоре не смије бити предмет надметања, већ простор за заједничко суочавање са историјом. Јер, злочини који су почињени у оквиру Независна Држава Хрватска нису само дио српске историје — они су дио европске историје зла.
Управо зато је обиљежавање у Подгорици имало шири значај. Оно је показало да се култура памћења може развијати и ван мјеста самог страдања, да она није ограничена географијом, већ да прати народ гдје год он живио. За Србе на простору Западног Балкана, али и у Европи и свијету, то памћење је дио идентитета који се не може и не смије одбацити.
Посебно је важно што се кроз овакве догађаје афирмише и једна друга димензија памћења — она која не завршава у тузи, већ у нади. Јер, култура страдања у српском искуству није само прича о смрти, већ и о побједи живота над злом. То је хришћанска логика крста и васкрсења: страдање није крај, већ почетак смисла.
Зато је погрешно тумачити овакве догађаје као усмјерене против било кога. Они нису ни против савремене Хрватске, ни против било ког народа. Они су за истину. А истина, колико год била тешка, једини је темељ на којем се може градити искрено помирење.
Али помирења нема без суочавања. И ту долазимо до суштине проблема. Свако друштво које покуша да минимизује или релативизује злочине из своје прошлости ризикује да изгуби морални компас. Не зато што ће га неко други осудити, већ зато што ће изгубити способност да разликује добро од зла у сопственом искуству.
С друге стране, инсистирање на памћењу не значи затварање у прошлост. Напротив. То је начин да се прошлост стави на своје мјесто — као опомена, а не као терет. Јер, народ који заборавља своје жртве не губи само историју, већ и достојанство.
Зато је одговор на критике једноставан: памћење није пријетња. Заборав јесте.Обиљежавање страдања у Јасеновац није чин непријатељства, већ чин одговорности. Одговорности према прошлости, али и према будућности. Јер, само друштва која имају храбрости да се сјећају могу имати и храбрости да се мијењају.
А онима којима смета памћење, можда би вриједило поставити једно једноставно питање: да ли је проблем у томе што се сјећамо — или у томе што се не жели да се памти?
Од одговора на то питање зависи не само однос према прошлости, већ и карактер будућности коју заједно градимо.
