Пише: Тихомир Бурзановић
У времену дубоких друштвених ломова и преиспитивања идентитета, мало је средина које су успјеле да културу поставе као темељ свог развоја, а не као његов украс. Никшић је у посљедњих шест година показао да култура може бити и покретач и одбрана — и простор слободе и простор памћења. Управо у томе лежи његова данашња снага.
Од промјена власти на државном и локалном нивоу, културни живот Никшића добио је нову динамику и јаснији правац. Континуитет у управљању градом, кроз други мандат предсједника Општине Марка Ковачевића, донио је пријеко потребну стабилност која је омогућила да се културна политика не своди на ад хок догађаје, већ да постане системски осмишљена и дугорочно оријентисана. Резултати таквог приступа данас су видљиви на сваком кораку.
Пјесничка сцена Никшића доживљава прави препород, а у њеном средишту налази се рад пјесникиње Милице Бакрач. Кроз њен ангажман, поезија је поново постала догађај, сусрет и живи дијалог. Књижевне вечери, фестивали и окупљања аутора различитих генерација створили су атмосферу у којој се стих не чита само у тишини, већ дијели са публиком као искуство. Та врста културне енергије вратила је Никшић на мапу значајних књижевних средина.
Истовремено, Никшићко позориште, под управом Јанка Јелића, израста у један од најзначајнијих театралних простора у Црној Гори. Храбар репертоар, отвореност према савременим темама и сарадња са умјетницима из региона учинили су да позориште постане више од институције — постало је мјесто гдје се преиспитује стварност и отварају важна друштвена питања.
Друштво „Његош“, које предводи пјесник Милутин Мићовић, наставља да његује културно и духовно насљеђе, али и да га актуелизује у савременом контексту. Њихове активности показују да традиција није статична категорија, већ жив процес који се непрестано обнавља кроз дијалог са садашњошћу.
Посебну тежину у културној стратегији града има и кандидатура Никшића за Европску престоницу културе 2030. године, у чијем је средишту ангажман Мата Уљаревића. Његов рад као промотера и културног активисте свједочи о томе да Никшић има амбицију да своје вриједности представи ширем европском простору. Та кандидатура није само циљ — она је процес који већ сада мијења културну стварност града.
Међутим, оно што Никшић издваја јесте и снажан повратак темама идентитета, језика и писма. Кроз рад Матице српске – друштва у Црној Гори, као и бројне активности усмјерене на очување ћирилице и српског језика, град показује да култура није само питање естетике, већ и питање самосвијести. Организују се трибине, предавања, књижевне вечери и јавне расправе које афирмишу значај језика као темељног носиоца културног идентитета.
У том контексту, не може се занемарити ни положај наставника српског језика, који су у претходним годинама, због свог професионалног и личног става, пролазили кроз озбиљне друштвене и економске изазове. Њихова одлука да остану досљедни настави српског језика и књижевности, онако како га доживљавају и именују, представља чин професионалне и личне храбрости. Без уласка у подјеле, важно је препознати да образовни систем почива на наставницима који вјерују у оно што раде — а Никшић је показао да такви људи имају своје мјесто у културном животу града.
Културна сцена Никшића није затворена у локалне оквире. Напротив, бројне манифестације доводе умјетнике из региона и иностранства, док никшићки ствараоци све чешће гостују широм Европе и Западног Балкана. Та размјена не само да обогаћује програм, већ позиционира Никшић као равноправног учесника у ширем културном простору.
Истовремено, град посвећено његује културу сјећања. Породица Шобајић има изузетно значајно мјесто у културном и умјетничком животу Никшића и шире Црне Горе. Њихов допринос се највише огледа у ликовној умјетности, али и у очувању културног идентитета и традиције.
Најпознатији представник ове породице је Урош Шобајић, један од најистакнутијих савремених сликара. Шобајић је својим радом значајно допринио афирмацији црногорске умјетности на међународној сцени, а његова веза са Никшићем остаје важан дио локалног културног насљеђа.
Породица Шобајић се често доводи у везу са ширим интелектуалним и културним круговима у Црној Гори, гдје су њени чланови учествовали у развоју умјетничке сцене, образовања и културних институција. Њихово насљеђе није само у индивидуалним дјелима, већ и у утицају на млађе генерације умјетника и стварању културног амбијента у Никшићу.
У контексту града Никшић, породица Шобајић представља симбол умјетничке традиције и континуитета. Њихов допринос помаже да се Никшић позиционира као један од важнијих културних центара у земљи. Значај породице Шобајић је развоју и афирмацији ликовне умјетности, очувању културног идентитета, утицају на културни живот Никшића и Црне Горе, инспирацији будућим генерацијама умјетника.
Пјесници попут Вита Николића нису само дио прошлости — они су жива инспирација садашњости. Кроз манифестације, књижевне вечери и институционалну подршку, Никшић показује да зна како да чува своје насљеђе и пренесе га будућим генерацијама.
Све ово указује на једну суштинску промјену: култура у Никшићу више није споредна дјелатност, већ кључни елемент његовог идентитета. Она је постала простор сусрета, дијалога и стварања, али и простор у којем се постављају важна питања о томе ко смо и куда идемо.Зато данас није претјерано рећи да је Никшић у културном смислу направио искорак који га издваја унутар Црне Горе. Ако настави да гради овај баланс између традиције и савремености, локалног и европског, његова културна снага неће бити само тренутни замах — већ трајна вриједност.
