Пише :Дејан Бешовић
Алексић ће даље записати „Паштровићи су изнедрили многе знамените личности, народне трибуне, игумане, књижевнике…Један од познатих Паштровића је и Стефан Митров Љубиша, књижевник и народни посланик у време аустро-угарске владавине Боком. Оставио је иза себе дела непролазне вредности:,Кањош Мацедоновић“, ,,Поп Андровић, нови Обилић“, ,,Скочи ђевојка“, ,,Проклети кам“… Свети Стефан Штиљановић је такође из Паштровића. Део његових моштију пренет је из Срема, из манастира Шишатовац и похрањен је у цркви Свети Тома у Бечићима. Не могавши да трпи турски зулум, кнез је своју имовину разделио паштровском народу и прешао је у Срем где се истакао у бројним биткама за слободу српскога народа.У старом маслињаку, преко пута Светог Стефана, налази се манастир Прасквица. За назив манастира везује се занимљива легенда. Изнад манастира се налазио извор, чија је вода имала мирис брескве која се, у овом крају зове прасква. После земљотреса ’79.године извор је поринуо. Од давнина, манастир је духовно седиште Паштровића. Посвећен је Светом Николи. Први пут се помиње у четрнаестом веку када је манастиру краљ Милутин завештао поседе. У Паштровићима су бројни топоними који сведоче о ктиторству српских владара, манастирске фреске на месту ктиторске композиције, са десне стране уласка у храм. На узвишењу преко пута Милочера, као на каквој осматрачници, доминира црква Светога Саве, Манастир Режевићи је немањићка задужбина, изнад манастира Дуљево је Савин извор.Манастир Прасквицу је градио Балша Страцимировић, унук цара Лазара, син Јелене Балшић Страцимировић, ктиторке манастира Бешка на Скадарском језеру. Кроз векове делио је судбину поднебља и племена, рушен, паљен, пустошен, али увек снагом верног народа обнављан, васкрсаван, животворен. Најтежу судбину дожевео је за време француске владавине Боком. Био је то злочин над историјом, цивилизацијским достигнућима једног поносног народа. У похари манастира уништена је богата библиотека, ручно писане богослужбене гњиге, бројне грамате, вредна јеванђеља. Хроничари тога времена забележили су да се море око Светог Стефана данима белело од папира. Монаси који су се задесили у манасртиру су погубљени. Такву одмазду Французи су учинили због изузетно јаких духовних и братских веза Паштровића са Русијом са којом је Наполеон био у рату. Неколико монаха је успело да се спасе и да сачува вредне манастирске реликвије. Неки од преживелих стигли су чак до Русије која је кроз векове била заштитница и покровитељка паштровског племена. Сачуване су грамате руске царице Екатарине друге и цара Павла.
У манастиру се чува и крст цара Душана. По предању њега је из Дечана донео архимандрит Данило Кажанегра да би га сачувао од Турака. Од вредних реликвија је и сребром оковано Јеванђеље тешко дванаест килограма, дар црногорског владике Данила. Изузетно богата библиотека, старе иконе, збирка старог оружја налази се у манастирској ризници.
Неколико пута долазила сам у Прасквицу са жељом да од игумана, оца Димитрија, изузетног беседника и познаваоца историје Православља, слушам аутентично казивање и враћала сам се у Будву необављена посла. Отац је, увек, имао ,,преча посла“, али ја нисам одустајала. Има неких мојих упорности које не посустају, само се на кратко примире, па ме загребу по души и гурају ме напред и када ми се учини да је све узалуд. Обувам лагане патике, ваља ми пешачити од Будве до Милочера. Полагано се спуштам са стазе до мора, бацим по који каменчић у морске дубине, да се поиграм са морем, измамим бисерни осмех из шкољки, па крећем даље, према Бечићима, Рафаиловићима, Ђевиштењу, Милочеру…Туристи грабе сунчеву енергију, да за који тон побронзе кожу, а ја кидишем напред жељна посебног казивања, које ми недостаје као важна карика у сагледавању једног времена и једног племена са префиксом мога народа. Замало ме не скрајну са пута један сусрет у Бечићима, испод цркве Светог Томе, али кренух даље после љубазног поздрава. Ако прођем Ђевиштење и увалицу у којој се купам у осами, онда сам прошла и последње искушење, бар тако се понадах. После плаже Каменово, савладавам највећи део пута према Прасквици, али осећам жеђ и умор. Скрећем на стазу која води кроз напуштено камп насеље. Испред оронулих камп кућица, расцветале су се наранџасте и црвене кане. У старом маслињаку само се чују неуморни зрикавци. Кроз столетне маслине, знатижељно провирује Сунце. Волим овакве пустоловне тренутке, када је природа само мени прострла ћилим под дебелим маслиновим хладом. Док виркам кроз крошњу с рукама испод главе, нека птичица откиде маслину са гране и баци је посред мога чела. Тако ми и треба. Хоћу ово царство тишине само за себе. Опомена… Треба кренути даље.
…Поред стазе која води до Прасквице, стражари низ столетних стабала маслина. Упредена, чворновата стабла чувају многе записе из минулих времена. Сведоче о слави и страдању, васкрсењу и упорном трајању. Маслина је за приморце исто што је шљива за мој завичај. Дарујући зелене и плаве плодове, дарује опстанак, храни и укрепљује. Симболизује мир и љубав међу народима. Испод стазе, тугују стабљике сасушеног парадајза. Нигде живе душе. Бриде ми стопала од дугог пешачења, али сваки умор нестаје у сусрету са манастирском капијом од кованог гвожђа која ме подсећа на раширено крило пауна. Улазим у цркву да се поклоним икони Светога Николе, не очекујући да ћу срести игумана. На вратима од конака појављује се очева мати која наслања своје бројне године на рукохват поред степеништа. Бледа кецеља и марама на којој се не разазнују боје, избледеле од сунца. На леђима невидљива врећа тегоба и тескоба, понета из родне Книнске крајине. У оку пепео са по мало светлости са згаришта спаљеног дома. Пружих два-три корака, пољубих уморну руку која је мирисала на рузмарин са прозора манастирског конака. Поздравих је и упитах за оца. Овога пута Свети Никола је посредовао, уверена сам у то. Отац Димитрије ме је љубазно дочекао у гостопримници у којој су на зидовима биле бројне слике прасквичких игумана. И бих награђена изузетном причом о историјату манастира, али и бројним занимљивим догађајима из живота народа овога краја. На моју огромну радост, добила сам кључ од ризнице у којој сам се срела са древним рукописама, фрескама, реликвијама, старим оружјем… Седела сам за великим,,столом од правде“, за којим се окупљала ,,Паштровска Банкада“, која је доносила важне одлуке, али и пресуде саплеменицима. Осећала сам се чудесно, као да сам се нашла у минулим вековима, удисала сам патину минулих времена, мирис упијеног тамјана из зидова, старог намештаја од масивног дрвета, листала сам старе књиге писане на црквено-словенском језику, узимала сам у руке старо оружје, кубуре, и сабље са богато украшеном ручком. Моја упорност или Божји благослов. Бих награђена за мали подвиг, пешачећи од Подкошљуна у Будви до Прасквице.
Данашњи манастирски комплекс садржи цркву Светог Николе, цркву на брежуљку Свете Тројице, конаке који делом припадају времену из владавине оснивача манастира, Балше Страцимировића, манастирску кулицу, која је, својевремено, била школа за паштровску децу. Иначе, унутрашњост главног храма је врло акустична и појање за време богослужења је посебан духовни доживљај.
…У пролеће, одлазила сам у брда изнад Прасквице, седела у осами, загледана у панораму Светог Стефана, Милочера, Краљеве и Краљичине плаже. У даљој перспективи видела се панорама Бечића и обриси Будве. У приморском залеђу, расуте су бројне паштровске цркве које као какви драгуљи светлуцају под снопом сунчеве светлотости. На Челобрду, узвишењу изнад манастира, поред спомен чесме, седела сам на зидићу, на домак спомен обележја посвећеном руском монаху Јегору Строгановом. Испод плоче, каскадно према манастиру, спуштао се пут зарастао у траву и понеки самоникли грм. У пролеће Челобрдо је попримало изглед раскошног врта. На висоравни расту бројни жбунови жукве, који цветају ситним жутим цветовима. Између њих уздиже се по који дивљи нар украшен пурпурним цветним круницама. Путнику намернику не преостаје ништа друго, него да благодари Богу што га је довео у овај едемски врт.
Једног послеподнева, дошла сам на Челобрдо и изненадила се неколицини посетилаца који су чистили траву и шибље са Јегоровог пута. Млади, плавокоси и плавооки. Као Сергеј Јесењин, занесењаци, који сабирају зној и ране, тајне и завештање једног аристократе, официра и повређеног оца. Маљчици… Били су то млади Руси који су, као туристи, слушали казивање о свом сународнику којега је необично житије довело из царске Русије у малену Црну Гору.Нека житија, скоро, да подсећају на бајке. Неки подвизи надилазе људске снаге и могућности. Неки путеви се преплићу у чудесном откривању тајни и радости. Нека дела остају непролазна попут Јегоровог пута, који сведочи о једном необичном покајнику и подвижнику који је оставио траг своје душе и својих руку у Паштровићима. Ни трава, ни коров, ни понеки бодљикави жбун не могу прекрити необично житије једног христољубивог покајника. Јегоровом путу ћу се враћати са жељом да одгонетнем још по коју тајну и ишчупам са стазе коров који прекрива сећање“ .
(наставиће се)
