Кошаре и Паштрик су наши Термопили, гдје се васкрсло да би се заувијек било, упис у књигу бесмртника, најтврђа и најистинитија нова ријеч србска од непристајања на пораз,сва од мушког жара. Осим части и горштачке жеље друге није било им постеље. Залегли су у шанчеве смрти, да се причесте вјечношћу, живом доказницом како се дивним погибијама слава прти.
Ужарена бјеше пресретница,каква је то била касапница,
продужи се косовска вечера,никад не знаш зло шта смјера..
Није нама никад било радовно, вазда чемерно, немилице прежао убица, да нас завара, да нам србско распара.
На вису части и одбране, непогибног србског ара Кошара, исписана је нова епопеја јуначних слика, витезова са Паштрика.
На мртвој стражи, гдје понос и слобода непобједне тражи.
Јуначници са Кошара и Паштрика знали су да се одавде не износи главе и све су ниште сем косовске јаве.
Они више и немају коме, само другом царству, ал ономе.
У смрти су остали небојше, пред хордама поганића, штит од зора Обилића, моја јоргана и бесмртна браћо са прочеља, Метохијом небеског грљења, епопејо крвљу исписана, у именик Косанчић Ивана, Ви лакци и дивотници тапије како се жуди и прислужује слобода.. Ту гдје запела под ребрима међа ту је је пао нови Срђа Злопоглеђа, свјетлици сте што се сада јавну причасници Мусићу Стефану, да из из ваше „жертве благородне“ Србима свиће, да рађају Србкиње нове Орловиће.
Да учимо нашу дјецу да ништа није случајно, само отимачко и предајно, Смрт у низу од смрти се крије,На ову коту пристижу звијери и змије свакакве и никакве, Србље жигају одасвуд проклетиње и Проклетије.
Бљесак звукова да слушне кад свиће, то крв узвришти за нове Орловиће.
Сретан ли је онај што умрије у божиште пробуђен ће прије. Прво наше и потоње слово,ископниште, лелек и понос Косово.
Да свиткате срцем нашим и дивљењем, високо, високо изнад Паштрика и Кошара, ту гдје је свих Срба од тог трена овјерена крвљу прва и потоња Гора, закос најшири и србска нафора.
У ту свету химну слободи они су младост уткали, оне која је гледала смрти у очи, да не жмури, да смрт од храброликог умре, у подвигу, да би васкрснули, да би битка била настављена кроз сјећање, да не умремо стидно и кукавички, понизно пред сотонским, што ћускија наше гробове, што нас хоће за торове и робове.
Нијесмо научили браћо из вашег хероизма, још се варакамо, још смо дјеца Брозовићи нити нам остати, нити отићи.
Зар да своје Видовдане, крчмимо за туговдане, јадовдане, зар Вама примјерима чојства и јунаштва да ореал не узнесемо са језерског врха док нас маме нато катанцима и стидним знаменима, зар да се снебивамо и кукавички ћутламо, зар да не кажемо својој дјеци, да нам је под земљом једна држава вриска што не спава, црни Србиновац , зове се Јасеновац, од србских глава.
Мислили су крвомутници да смо ми Лазарево завјетовање тек тако, да би нас свака чавка позобала, ми смо до неба дотакли муку и пако, нама је историја кроз крв капала.
Ви сте остали датумник србских прегнућа, бесцјеног јавља душама узнесени Крстом православља истрајности, погинуо је и предао се само онај народ, што своје одгуркује и вара. Дивотништво вашег јунаштва у звјездане ројеве се слива, неодморних војника и неосвојних међа, браћо моја цвијету младости, са Кошара и Паштрика.
мр Слободан М. Чуровић Апис
