„Милета…више ти личиш на Дражу, него ли он сам на себе“, нашалио се једном академик Матије Бећковић у једном од бројних сусрета са Милетом Павићевићем, легендом Подгорице и Црне Горе, четничким војводом и неуморним борцем за очување народних вриједности Црне Горе и Брда.
Ова опаска можда најбоље описује овог српског завјетника и легитимног носиоца највишег четничког звања добијеног од војводе Мила Ракочевића, ратног капетана Краљевске авијације, четничког војводе и доктора економских наука са римског универзитета.
Говорити о Чичи кроз новински текст није могуће. Једноставно – има људи чији живот не може да стане у биографију, а да не остане неки важан детаљ ван ње, па је и овај текст осуђен на недовршеност. А можда је тако и боље – јер се Чича, иако у поодмаклим годинама, не може свести на функцију, на титулу, на један догађај. Догађања у којима је учествовао и акције које је предводио остаће засигурно мјерило времена у којем смо живјели, али и као огледало за оне који ће тек бити рођени.
На страницама ИН4С-а његово име се није појављивало зато што је било „потребно“, већ зато што се наметало. Догађајима, ријечима, упорношћу. Кроз године, кроз десетине текстова, кроз различите контексте – од саслушања до сабрања, од личних искушења до јавних наступа – израстао је у препознатљив лик: човјек који није мијењао страну, ни када је било најтеже, ни када је било најисплативије.
Зато његова прича у текстовима ИН4С-а никада није била само прича о једном човјеку. Била је то прича о вриједности човјека.
А ево прилике да поновимо, без намјере да се упуштамо у детаље. И прије него ли су комунистички окови кренули да труле, Милета – познати подгорички таксиста, обукао се у своју судбину и пригрлио је као најљепшу младу – иако је знао да је пут који је изабрао био трновит и тежак.
На пожутјелим фотографијама, већином црно-бијелим – са Чичом ће остати сви познати Срби који су били важни чиниоци у савременим годинама – од Патријарха Павла до Радована Караџића. Он сам је данас вриједни свједок безброј искушења нашег народа широм Балканског полуострва.
Један у мору куриозитета ће остати за чуђење, када дође неко праведније и нормалније вријеме – како га је Ђукановићев суд казнио високим новчаним износом због поздрава „Помаже Бог“! То ће остати као слика друштвене заједнице у којој су се доносиоци овакве и сличних казни у својој мафијашкој „слави“ дрзнули да протјерају и Бога и Цркву – баш као и њихови идеолошки преци из коминтерновских креатура. Но, ту се прича није завршила: због „ревносног“ рада система, услиједили су извршитељи, блокаде, замрзнути рачуни. Поздрав којим је призвао благодат присутнима постао је предмет санкција, а човјек који га је изговорио – предмет поступка.
Кроз наслове у којима се понављају ријечи попут „прогон“, „мета“, „саслушање“, није се градила сензација – градила се слика једног континуитета. Континуитета у којем појединац остаје усправан, а околности се мијењају, често на његову штету.
Али Чича није остао у тој причи као жртва. Он је свјесно жртвовао и осјећање да је жртва – јер је знао са каквом „аждајом“ има посла.
Они који га познају знају да је свако дружење, сваки сусрет са њему блиским људима, често почињао истим питањем: „Има ли издаје у нашим редовима?“
Временом, кроз исте те наслове, појављује се друга линија: одлазак међу народ, разговори, окупљања, одлазак у расејање, обиљежавање страдања.
Човјек који је био предмет притисака постаје неко ко сабира, ко подсјећа, ко повезује.
То није промјена правца — то је исти пут, само видљивији.
У том смислу, број наслова на ИН4С-у није пука статистика. Није ни уређивачка навика. То је траг једног присуства које није могло бити занемарено. Десетине и десетине текстова, кроз године, постали су више од архиве – постали су хроника једне упорности.
И управо зато, уочи пунољетства ИН4С-а, на Ђурђевдан 2026. године, када се сабира осамнаест година нашег рада, једна чињеница остаје јасна: кроз све те године, кроз промјене, теме, људе који су долазили и одлазили – Чича је остао.
Други су били вијест свог тренутка, а он је био константа.
Осамнаест година архиве биљеже и једну досљедност: борбу за права Срба која није зависила од политичких циклуса, од функција, нити од тренутних односа снага.
И можда ће, једнога дана, неки од тих текстова наћи своје мјесто и у корицама књиге која ће носити његово име.
Зато данас, пред пунољетством ИН4С-а, није ствар у томе шта смо све објавили — већ с ким смо све то вријеме били.
Чича, осамнаест година си био дио овог портала — не као тема, него као мјера упорности коју смо биљежили.
И све да ИН4С није ништа сачувао у овим страшним годинама свог постојања и опште деградације славне Црне Горе и њених Брда, осим трага твоје борбе – сматраћемо да је и то довољно.
извор: ин4с
