Не само Черчил, већ и амерички генерали, на челу са Ајзенхауером, били су за искрцавање на Балкану 1943, уместо у Француској 1944. На тај начин комунизам не би завладао у Источној Европи – пише пољски историчар др Пшемислав Фургач у раду под насловом: ”Франклин Делано Рузвелт – лажни херој америчке спољне политике”
…Сви горе наведени примери непобитно доказују да је успешно дипломатско одбијање Стаљина било могуће без прибегавања рату. Карактеристично је да су се сви ови случајеви ефикасног супротстављања агресивним акцијама Москве догодили након што је Рузвелтов наследник – Хари С. Труман – преузео дужност. Где има воље, има и начина. Читав проблем са Рузвелтом био је у томе што је познато да није имао вољу да одбије Совјетски Савез. Рузвелта, изгледа, уопште није занимала судбина источне половине Европе. Дана 3. септембра 1943. године, изјавио је надбискупу Франсису Спелману, на његово изненађење, да ће источноевропске нације једноставно морати да трпе совјетску хегемонију14
Уместо стварања јединственог, „заједничког фронта“ са Черчилом против Стаљина, Рузвелт је углавном преферирао „заједнички фронт“ са Стаљином против Черчила. На пример, Рузвелт и његова администрација нису подржали Черчилов предлог да се изврши офанзива на Балканском полуострву. Супротно овој понуди британске дипломатије, која је у значајној мери имала за циљ да осујети совјетске планове освајања југоисточне Европе, америчка влада је била за отварање новог фронта у Француској упркос чињеници да су се високорангирани амерички генерали попут Двајта Д. Ајзенхауера15, Карла А. Спаца16, Ире К. Икера17 и Марка В. Кларка18 недвосмислено определили за даље напредовање у Италији и на Балкану, уместо инвазије на Француску19. Генерал Кларк је то изразио на следећи начин:
„Слабљење кампање у Италији ради инвазије на јужну Француску, уместо наставка на Балкан, била је једна од највећих грешака рата (…) Стаљин је тачно знао шта жели… и оно што је највише желео било је да нас држи подаље од Балкана (…) Стога је лако видети зашто је Стаљин фаворизовао Анвил (искрцавање у јужној Француској) у Техерану.“20
Фото: Википедија
Британска влада и амерички генерали нису били једини кругови који су више пута покушавали да убеде Белу кућу у балканску опцију. Такође, Џон Ц. Вајли – стручњак за совјетске послове запослен у Канцеларији за стратешке услуге (ратној претечи ЦИА) имао је слично мишљење. Дана 11. августа 1943. године, написао је писмо председнику у којем је покушао да га убеди да изврши инвазију на Балканско полуострво јер би то осујетило злонамерне совјетске планове у овом делу европског континента21. Рузвелт је игнорисао ове предлоге, дајући предност мишљењу Харија Хопкинса који је жестоко инсистирао на инвазији у Француској22
Саветници Рузвелта су га убеђивали да Черчил, наметањем концепта офанзиве на Балканском полуострву уместо у Француској, у стварности намерава да поврати британски империјални утицај за амерички новац и војне напоре23
Акције, одлуке, ставови, позиције и Рузвелтова спољна политика у целини не могу се објаснити без потпуног разумевања нивоа до ког је совјетска агентура продрла у највише редове креатора политике САД у то време. Оквири овог текста онемогућавају превише разраде тог питања – било је апсолутно превише совјетских шпијуна око Рузвелта да би се опширно описао њихов утицај на њега у релативно кратком тексту, иако тројица од њих заслужују посебну пажњу. Наиме, Алџер Хис71, Хари Декстер Вајт72 и – пре свега – Хари Хопкинс. Горе поменути шпијуни су вероватно били најутицајнији, најефикаснији и најштетнији по интересе САД. Захваљујући овој тројици издајника, утицај Москве на одлуке и акције Рузвелта био је значајан.
—–
Несумњиво, највреднији совјетски агент у САД у тим годинама био је Хари Хопкинс. Хопкинс се несумњиво истиче у историји шпијунаже. Његов рад за Москву јој је донео више предности и услуга него чак и шпијунажа коју је практиковао други познати шпијун који је радио за комунистичку власт – Рихард Зорге84
Докази који оптужују Хопкинса за шпијунажу у корист совјетске обавештајне службе су веома озбиљни, ако не и непобитни. Дешифровани и откривени совјетски каблограми недвосмислено указују на Хопкинса као агента који се појављује у тајној совјетској преписци под оперативним криптонимом „Извор 19“ 85. Олег Гордијевски – бивши пуковник КГБ-а који је у тајности радио за британску обавештајну службу, а касније побегао на Запад – сећао се да је једном присуствовао специјалном предавању за официре КГБ-а на којем је искусни официр КГБ-а, држећи предавање, разговарао о теми Харија Хопкинса – најкориснијег совјетског агента у САД током Другог светског рата, како је предавач обавестио слушаоце86
Хари Хопкинс је био нека врста сиве еминенције у Белој кући. Био је најближи помоћник председника. Хопкинс је за Рузвелта био мање-више као кардинал Ришеље за краља Луја XIV. Имао је већи утицај на председника него било ко други, изузев прве даме – Елеоноре Рузвелт87 и прве ћерке – Алис Лонгворт. Рузвелт је годинама био у контакту са Хопкинсом. У великој мери се ослањао на Хопкинса. Рузвелт и Хопкинс су били веома блиски пријатељи. Заједно са својим супругама јели су заједничке вечере, обично пет дана у недељи88, што сведочи о блискости њиховог међусобног односа. Како је историчар Дејвид Л. Рол рекао: „Међутим, хемија између Хопкинса и Рузвелта показала се тако судбоносном за нацију и свет“89. Према Аверелу Хариману, Хари Хопкинс је био једина особа из западних делегација према којој је Стаљин показао знаке личне симпатије90. Може се рећи да је Хопкинс био незаменљив и за Рузвелта и за Стаљина.
Хопкинс је водио многе разговоре са Черчилом и Стаљином. Присуствовао је већини састанака Велике тројке (и Велике двојке у различитим конфигурацијама). Он је био тај који је унапређивао званичнике у Белој кући. Убедио је председника да номинује Едварда Стетинијуса – Хопкинсовог штићеника – за државног секретара91. Стетинијус је са своје стране имао сумњиво блиске односе, поред Хопкинса, и са Хисом92. Многи званичници запослени у Белој кући, формално или неформално, били су под Хопкинсом. Хопкинс је нанео непоправљиву штету циљу Слободног света. Хопкинс је био шеф програма о зајму и најму. Једном је Џорџ Ц. Маршал изразио своје мишљење о „Хопкинсовом послу са председником“ као „да заступа руске интересе“93. Маршал је то мишљење изнео 1957. Да ли је те године већ знао да је Хопкинс издајник?
Нема сумње да је Хопкинс доследно и мудро обликовао Рузвелтова мишљења, увек у корист Москве. Хопкинс је често заступао просовјетске ставове. Био је главни следбеник офанзиве у Француској и, истовремено, главни противник офанзиве на Балкану међу свим америчким политичким и војним лидерима тог времена. Хопкинс се чак усудио да укори Черчила због његових сталних и упорних покушаја да наметне инвазију на Балкан. Према речима генерала В. Кларка, у једном тренутку Рузвелт је озбиљно разматрао организовање офанзиве на источним обалама Јадранског мора, али је Хопкинс успешно одвратио председника од ове идеје94
Када је пољска влада у егзилу позвала Црвени крст на истрагу о масовном убиству у Катињској шуми, Хопкинс је Пољаке назвао „проблематичним и заинтересованим само да спрече да њихова велика имања падну у руске руке“95. Навео је америчког председника да донесе мноштво одлука и акција које су биле корисне за Совјетски Савез, а на штету САД или њихових савезника. Ревносно извршавајући захтеве Москве, Хопкинс је истрајао у својим напорима да осујети помоћ Пољској Армији Крајови током Варшавског устанка. Хопкинс је убедио Рузвелта да ће варшавски проблем бити решен сигурном победом Совјета на источном фронту, тако да није било потребе за интервенцијом америчке дипломатије или војске96. Рузвелтови саветници су га дезинформисали – у многим случајевима не без намерне инспирације совјетским обавештајним службама – у вези са ситуацијом у Варшави коју је захватио устанак97
Генерално, Хопкинсов случај је илустративан пример колико је опасан могао бити добро позиционирани агент утицаја стране и непријатељске силе. Хопкинс је засенио сваког другог званичника у Белој кући по питању утицаја који је имао на процес доношења одлука и засенио је сваког другог совјетског шпијуна по питању корисности за комунистичку ствар. Његов утицај на Рузвелта био је дубок. Био је искусан, вешт и лукав у „руковању“ са председником. Одлучно се уздржао од било каквих покушаја да започне озбиљну сарадњу са немачком антинацистичком конзервативном опозицијом јер би то било опасно за Стаљинове планове. Хопкинс се дивио генералисимусу Стаљину98. Покушао је да код Рузвелта изазове осећај беспомоћности, неспособности, слабости, чак и дефетизма у погледу могућности Вашингтона да изврши ефикасан утицај на Совјетско царство. Хопкинс, овај зли дух председника Рузвелта, нажалост, често је био прилично успешан у тим напорима. „Руси имају моћ у Источној Европи… и једини изводљив пут био је да искористимо утицај који имамо да ублажимо ситуацију.“99– рекао је амерички председник групи сенатора у јануару 1945. Хопкинс је посејао поље Рузвелтовог ума семеном очаја и слабости, а Стаљин је пожњео плодове. Посебно у последњим месецима када се болесни Рузвелт борио са тешком болешћу, совјетски агенти су ствар узели у своје руке до тачке у којој је Рузвелт де факто постао неспособан.
Извор:
Przemysław Furgacz, PhD
College of Business and Entrepreneurship In Ostrowiec Świętokrzyski
FRANKLIN DELANO ROOSEVELT – THE FALSE “HERO” OF U.S. FOREIGN POLICY
„Ante Portas – Studia nad Bezpieczeństwem” 2015, No. 1(4)
https://anteportas.pl/wp-content/uploads/2018/08/AP.IV_Furgacz.pdf
