Широки траг остао је иза легендарног српског јунака Благоја Мићкова Крушића из села Приградина у Бањанима код Никшића, учесника битака код Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Призрена, Кајмакчалана и Солунског фронта. Иза сокола – соколићи! Чак 50 његових потомака данас је разасуто на тлу Америке од Калифорније до Аризоне, Јуте.
Ово тврди његов рођак свештеник Драган Крушић, подсетивши да се преко осам деценија не зна где су Благојеве кости, који је убијен 17. августа 1944. у Горњој Топоници код Ниша, као жртва политичког прогона од стране злогласне Озне. Ни после толико времена још се не зна где су његове мученичке кости, који се као дечак обрео 1889. са остатком фамилије у Дабиновцу код Куршумлије у Србији и настанио.
О Благојевом јунаштву и данас се испредају приче. Његове груди китиле су медаље за храброст, те златни орден Карађорђеве звезде, руски Грегоријевски крст, француска војна медаља са мачевима, орден Легије части, уз две Обилића медаље за храброст, четири споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918, међу којима и Албанска. Као борац Гвозденог пука „Књаз Михаило“ рањен је пет пута. Регент Александар, на положају код Црне реке 14. марта 1917. године, са својих груди скинуо је Карађорђеву звезду са мачевима и даривао је Благоју. Француски генерал Гијом, за заслуге у балканским ратовима, лично му је уручио медаљу „Милитар“ која се додељивала најзаслужнијим војницима. Нишки окружни суд рехабилитовао га је 13. јула 2007. и то је била једна од првих рехабилитација у Србији од завршетка Другог светског рата.
-Благоје Крушић својим ратничким путем и витешким и јуначким подвизима, заслугама и признањима и одличјима превазилази уске племенске границе, завичајну Приградину, братство из ког је поникао, племе Бањане где се својим делом винуо на најшире српске етничке просторе и убројио себе и своју личност и своје часно име у ону велику српску плејаду најзнаменитијих српских витезова и слободне српске националне повеснице – каже за „Новости“ Крушић.
Благоје се два пута женио. Из првог брака са супругом Милицом је имао кћерку Смиљану, а из другог са Зорком Војиновић, ближом рођаком Косте Војиновића, вође Топличког устанка, добија троје деце – кћерку Славку и синове Драгутина и Петра. Све троје деце рођено је у Крушевцу за време његовог службовања као жандармеријског водника. Из Крушевца се после пензионисања преселио у Ниш и ту живео све до погибије 1944.
Благоје је после капитулације Југословенске војске, априла 1941, отишао у шуму и приступио четницима. Међутим, старост, али и последице рањавања у Првом светском рату као и каснији догађаји ће пресудно утицати да се Благоје врати у Ниш. Његови синови Драгутин и Петар су за време немачке окупације 1941. одведени на присилни рад у Немачку, у Минхен, иако је Петру тада било свега 17 година. Тамо су остали све до краја рата. Када су се вратили из ропства 1945. у њиховој кући у Нишу нашли су Партизански штаб. Остало је сведочанство да је пред њих изашао политички комесар и рекао: „Није ово више кућа вашег оца Благоја Крушића, већ Народно ослободилачке војске, а вашег оца смо ликвидирали, јер је био припадник четничког покрета и агент Драже Михаиловића, због чега му је конфискована кућа и имовина, а он убијен“.
-Тада су његовим синовима издали потврду о Благојевој ликвидацији. Он је за тадашњу комунистичку државу и власт био проглашен државним непријатељем а његова деца означена као синови издајника. То је био разлог да оду у Торонто где завршавају Машински факултет – прича свештеник Драган и додаје да је Драгутин већ тада био озлојеђен тешком неправдом и убиством свог оца због чега се никад више није вратио у Југославају. Петар је поред машинства завршио и Ваздухопловну академију у Вашингтону, да би 1971. био произведен у чин потпуковника ваздухопловства. Због пилотских и других способности и заслуга, имао је звање почасног грађанина Лос Анђелеса. Говорио је шест језика – енглески, немачки, француски, италијански, руско-пољски и чешки. На десет година пре упокојења жељан своје родне груде, српске земље, напушта Америку, да му у туђини не би остале кости и долази у Мариновац код Аранђеловца, где купује кућу и почиње да организује свој живот. Нажалост, у међувремену је тешко оболео и тада је проводио време на лечењу у Бањи Ковиљачи где је испустио душу своју. Ту у Мариновцу сам га посетио и упознао. Кад је Петар видео да му се ближи крај предао ми је аманет да, кад умре, буде сахрањен код својих предака, код древне цркве Светог Саве на Почивалима у Бањанима, и да се испрати на хришћански, православни начин, што сам ја, наравно, испоштовао и завршио. Петар је умро 12. маја на празник Светог Василија Острошког 1999. године за време НАТО бомбардовања у Бањи Ковиљачи, а сахрањен 13. маја на гробљу код храма Светог Саве на Почивалима. Због ситуације у земљи Петрова родбина, четири сина и четири кћери, као и брат Драгутин, нису могли доћи из далеке Америке да присуствују сахрани. Петрови синови и њихови потомци раде у фирми за израду делова за путничке авионе. Фирму успешно води Благоје – Роберт Крушић, син Петров а унук Благоја Мићковог, хероја без крста и гроба – каже свештеник Драган Крушић.
Стеван Мићков Крушић, млађи брат Благојев, био је капетан српске војске на Солунском фронту. Прошао је ратни пут, којим је прошла српска војска у Великом рату од 1914 до 1918. За показану храброст стекао је неколико одликовања. Умро је 1921. и сахрањен у Церову – Куршумлија. Нажалост, Мићко, његов отац је доживео трагедију да сахрањује свога сина. Мићко је умро 1934. и сахрањен такође у Церову. Стеван је био ожењен Павушом од бањског братства Томашевића. Иза Стевана су остала деца, петорица синова – Милорад, Ђорђе, Александар, Видосав и Радосав. Свако од њих, изузев Александра има наследнике, успешне људе, а Ђорђев син Никола је наставио породичну традицију – завршио војне школе и стигао до чина пуковника ПВО Војске Југославије.
