Јул је био спаран и врућ те 1911, али је иза дебелих зидова дворца Раконђи владала пријатна хладовина. Краљица Јелена Савојска, коју обожавају њени италијански поданици, скоро сваког љета борави у овом бајковитом здању код Торина гдје радо прима драге госте. Као и ранијих година њена сестричина, имењакиња, принцеза Јелена Карађорђевић поново је походила своју милу тетку, жену ведрог и отвореног духа. Млађана принцеза је била фасцинирана знаменитостима Рима, Напуља, Венеције и Фиренце, уживајући у вожњи аутомобила коју је управо овдје научила.
Сада се ту у Пијемонту “случајно” нашао и један високи гост, млади коњички официр, кнез Јован Константинович Романов, блиски рођак руског цара. Управо он је, по мишљењу краљице-тетке, мудре Црногорке, био добра партија за Јеленину удају.
Када су му представили српску принцезу, механички је салутирао, енергично лупивши петом о пету својих сјајних чизама, међутим када се усправљао из наклона помео га је поглед њених крупних црних очију, пун неке искрене присности. Био је очаран тим бијелим лицем, готово без икакве шминке, уоквиреним црном косом једноставно скупљеном на потиљак, на ком је титрао дискретан стидљив осмијех. Њихове дуге шетње по дворском парку дале су наслутити како су се среле двије сродне душе и да ће то бити почетак једне истинске љубави, а не уобичајеног династичког брака. У Петрограду су били немало изненађени да је Јован нашао вјереницу, јер је овај повучени, побожни младић озбиљно размишљао о монашком животу. Зачуђујућа је била и брзина којом се све одвијало од првог сусрета па до вјенчања. Већ средином августа у Београду је уз пригодне свечаности обављена вјеридба, а 3. септембра је уз велику помпу одржано вјенчање у петроградској дворској цркви, уз присуство најугледнијих званица на челу са руским императором Николом и српским краљем Петром. Тог дана тачно у 15 часова све цркве у Русији и Србији су звониле и држале службу у част женидбе кнеза Јована Константиновича са кнегињом Јеленом. Био је то догађај године у српској и руској јавности.
Принцеза Јелена рођена је у Ријеци Црнојевића 1884. године као прво дијете у породици кнеза Петра Карађорђевића (потоњег краља Петра) и кнегиње Зорке, кћерке црногорског књаза Николе. Петар се као дугогодишњи прогнаник из Србије ту настанио послије женидбе, гдје му се родише и синови Ђорђе и Александар. На несрећу кнегиња Зорка умире 1890. при породу сина Андреја, па бригу о дјеци преузима бака, кнегиња Милена и њене бројне кћери. Желећи за своју дјецу ваљано европско образовање, кнез се 1900. сели у Женеву, у кућу на адреси Монтије 10 у близини Руске цркве. Дјеца похађају добру школу уз будну очеву пажњу, који их сам поучава српској духовној култури и националној историји. Пет година касније он, у договору са својим свастикама, руским кнегињама Милицом и Анастасијом, премјешта дјецу у Русију због наставка школовања. Тако ће синови постати кадети војне школе у Петрограду, док ће Јелена стицати врхунско образовање у институту Смољни, који су похађале младе племкиње. Изучавала је стране језике и свјетску књижевност, а уз остале уобичајене предмете вјежбала је сликање, свирање клавира, пјевање, плес и вјештину комуникације.
Долазак на престо
Када је Петар Карађорђевић 1903. дошао на престо Србије са њим је тада по први пут крочила у земљу својих предака и принцеза Јелена. Одлучила је да преузме што више дворских послова како би помогла остарјелом оцу нарушеног здравља. Те обавезе су биле врло сложене и захтјевне за једну деветнаестогодишњу дјевојку, али се она добро носила с тим. На скоро свакодневне пријеме, гдје су се “бистриле” озбиљне теме, долазили су угледници из свијета, културе, науке, привреде, политике. А и са престоничким дамама се виђала редовно због добротворних и других послова. Образована, уљудна и пријазна, са осјећајем за хумор, у двор је унијела позитивну атмосферу и брзо стекла опште симпатије. Уживала је у читању и јахању, међутим чим би уграбила мало времена, журила је у посјету својим теткама у Петроград, Кијев, Цетиње или у неки од двораца владарске куће Савоја широм Италије, гдје је и дошло до поменутог сусрета будућих супружника.
Послије меденог мјесеца Јован се враћа у своју јединицу, а Јелена, сада са титулом кнегиња Хелена од Русије, започиње студије медицине на Петроградском универзитету. То баш и није био обичај код племкиња и рјечито говори о њеној тежњи да се истински посвети помагању слабима и болеснима. Лијепа, срдачна и разборита врло брзо је стекла неподијељене симпатије у царској породици. Међутим, црни облаци су се већ гомилали над њеном главом и у наредних седам година преживјеће буру два балканска рата, затим Великог рата, а потом и двије револуције у чијим ће се вртлозима наћи и страдавати њен српски, али сада и њен руски народ.
Кредит
Када је краљ Петар удавао кћер Јелену, као и сваки српски домаћин, гледао је да је опреми што је боље могао. Међутим, како се налазио у финансијским проблемима због врло скромне уштеђевине, обратио се свом пријатељу, министру финансија др Лазару Пачуу са молбом да му унапријед исплати неколико плата, које је као уставни владар примао за службу отаџбини. Министар Пачу га глатко одби: “Не може! Умре краљ, не дај Боже, и шта ћу ја онда!? Него, иди лепо у Кредитну задругу и узми зајам!” И најпослије, чика Пера тако и учини, не љутећи се на “свог” ревносног министра.
Кад Србија 1912. искрвари у рату с Турском, Русија брзо упути помоћ. Најревноснија у Српско-руском комитету је кнегиња Јелена: шаље се одјећа, храна и санитетске потребе. Она ускоро уз помоћ породице на ратиште јужне Србије допрема санитетски воз, а потом, заједно с мужем, отвара у Врању потпуно опремљену болницу за његу српских рањеника, са пет љекара на челу са др. Сиземским и 10 сестара. И Јелена часно и савјесно ради као милосрдна сестра. И. П. Табурн за “Новоје време” пише тих дана: “Кнегиња ради као и свака друга сестра, буквално од јутра до вечери … помаже при превијању, на операцијама, храбри рањенике и смирује их. Сви је воле, што она потпуно заслужује”. У то вријеме, поред истакнутих Српкиња, као медицинске сестре у ратним болницама Србије се ангажују и угледне Рускиње, међу којима се нашла и Надежда А. Пушкина, унука великог пјесника. Кнегиња Јелена преузима и покровитељство над Домом за ратну сирочад јер је била посебно осјетљива на њихов удес. За дом нађе новчану подршку и саме царице-мајке Марије Фјодоровне, као и Руске цркве.
Јелена у међувремену полаже и специјални војно-санитетски курс, а због избијања Великог рата 1914. и рођења сина првенца Свевлода прекида студије медицине. Као већ прекаљена милосрдна сестра, одмах се ангажује код Прве руске армије, у којој служи и њен муж. Ни за трен не заборавља ни отаџбину, па брзо формира и Петроградски комитет за помоћ угроженој Србији. Добија велику подршку од самог руског цара, који је одликује Медаљом светог Ђорђа за велики патриотски ентузијазам и рад. Константиновичи се поносе својом невјестом и стоје иза њених акција. Сљедеће 1915. мало ће успорити рад због трудноће и рођења кћерке Јекатарине, међутим убрзо ће наступити трагични догађаји који ће је бацити у очајање. Србија ће бити прегажена и окупирана, стари отац и браћа, заједно са остацима војске и државних институцијама, проћи ће страдални пут албанске голготе. Јелена тешко пати, осјећа се као у паклу, али то је ипак било само његово предворје, пакао ће тек доћи. Услиједила је Фебруарска револуција 1917. и царева абдикација, да би у октобру плотуни са “Ауроре”, недалеко од њеног дворца на Неви, означили бродолом руског друштва и државе.
Док се Русија излагала огромним ратним напорима, ухваћена у коштац са три царства, Германима на западу и Турцима на Кавказу, бољшевици јој зарише нож у леђа, да би кроз грађански рат преотели власт. Тако учинише огромну услугу непријатељу. У Бечу и Берлину су могли отворити шампањац. Тамо су били већ добро уздрмани јер им Руси из строја избацише милион и по војника, од чега заробише 400.000. Продирући 350 километара заузели су 25.000 квадратних километара у Буковини и Галицији.
Ако је у Европи владала ратна тама, онда се може рећи да је на Русију тада пао тешки мрак братоубилачког рата и језивих злочина који су разарали само биће нације. Држава се гушила у крви. До кнегиње Јелене су стизале ужасавајуће вијести о масовним убиствима невиних људи, без суда и закона. Читав њен свијет се у трену урушио.
“Благодети” револуције
У тим драматичним данима и чланови царске породице Романов бивају похапшени и депортовани на разна мјеста. Њен муж Јован са ближим рођацима одведен је у Киров, потом у Јекатеринбург, да би коначно завршио у Алапајевску. Јелена оставља дјецу свекрви, великој кнегињи Јелисавети Маврикијевној и добровољно прати свог “Жана”, одлучна да с њим до краја подијели судбину. Слутећи црни исход, Јован је преклиње да се врати дјеци, што она на крају и прихвата. Али прије тога свраћа у Јекатеринбург у кућу Ипатијевих гдје је заточен цар са породицом, безуспјешно покушавајући да их посјети и нешто учини за њихов спас. Обраћа се британском конзулату не би ли интервенисали, те у више наврата смјело и упорно одлази у сједиште злогласне “чеке”, све док на крају није и сама ухапшена.
Када су бољшевици преузели власт у Русији, сазваше први пријем за стране дипломате. Том приликом посланик (амбасадор) Краљевине Србије Мирослав Спалајковић, по природи нагао човјек, знајући за убиство царске породице и друге злочине, оштро је на руском језику одбрусио Лењину: “Ви сте бандит и убица, ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице”. Иначе, Спалајковић је био сарајевски зет, ожењен Драгицом, кћерком Глигорија Јефтановића, политичког првака Срба у Босни и Херцеговини.
Ова српска Антигона ће око пола године осјећати “благодети” револуционарног терора, по разним затворима од Перма, преко Лубјанке, до Кремља, не знајући шта се дешава с њеном породицом. Залагањем српског посланика Спалајковића, уз помоћ шведске амбасаде, њена свекрва са дјецом биће паробродом “Ангерманланд” пребачена у Стокхолм. У међувремену 17. јула 1918. у подруму куће Ипатијевих брутално су звјерски убијени цар, царица и њихово петоро дјеце. Само дан касније извршена је дивљачка егзекуција над њеним мужем, његовом браћом и ближим рођацима у Алапајевску. Џелати су их физички мучили, а онда живе бацили у дубоку рударску јаму, у коју су потом убачене бомбе. Умирали су дуго у мукама, што установише бјелогардејци кад три мјесеца касније заузеше тај крај.
Све вријеме српска влада не бира начине да нађе и ослободи Јелену, у једној мисији чак бива ухапшен и мајор Мићић са два војника. Коначно, уз помоћ Швеђана и позамашне своте новца, кнегиња је пронађена и пребачена у Стокхолм, гдје се састала са дјецом. Одатле скрхана и ојађена одлази у Париз, а потом у Србију. Послије очеве смрти 1921. враћа се у Француску, гдје ће у изнајмљеној соби, повучена из јавности, живјети од продаје насљедства из дома Карађорђевића. Новац, док га је текло, троши на школовање дјеце, те у добротворне сврхе. Умрла је тихо у сиромаштву, 16. октобра 1962. године, прије пуних 60 година у Ници гдје је и сахрањена на Руском гробљу.
У свијету су овако племените и узвишене жене чувене и поштоване, о њима се пишу књиге, снимају филмови и серије. Њихова имена носе тргови, улице, болнице, школе и друге установе, као и модне линије одјеће, парфема итд. Оне су темељ националног поноса и узор генерацијама. Величина једног народа огледа се у његовању властите историје, кроз сјећање на оне који су у њој играли важну улогу својим радом и жртвовањем.
Драган Мијовић/Катера/Глас Српске
