Пише: Тихомир Бурзановић

На Балкану постоји једно неформално, али изузетно ефикасно савезништво које надилази границе, идеологије и националне под‌јеле. То није никакав политички блок, нити међународна иницијатива. То је савез криминала и власти – тиха, али моћна коалиција у којој се мафија и политика не само додирују, већ често постају једно те исто.

Док се народи Балкана деценијама дијеле по националним, вјерским и идеолошким линијама, криминалци и мафијаши су одавно схватили оно што политичари јавно никада неће признати – да су границе само административна препрека, а интерес једини прави закон. Тако су се, далеко од очију јавности, формирале мреже које функционишу беспријекорно: шверц дроге, цигарета, оружја, људи и новца одвија се без застоја, без обзира на политичке тензије које се сервирају грађанима.

Парадокс Балкана је бруталан – док се обичан човјек убјеђује да је његов комшија са друге стране границе непријатељ, исти ти “непријатељи” сједе за истим столом када треба подијелити профит од криминала. Мафија не познаје нацију, али врло добро познаје власт. Јер власт је кључ – она даје заштиту, легитимитет и сигурност.

У многим државама региона, граница између политичара и криминалаца одавно је избрисана. Није више ријеч о томе да политика штити криминал – већ да криминал управља политиком. Људи са дебелим досијеима, сумњивим биографијама и необјашњивим богатством улазе у институције, освајају мандате и преузимају кључне полуге моћи. Парламенти постају склоништа, владе сервисне станице, а безбједносне службе приватне заштитарске фирме.

Најопаснији аспект ове појаве није сама корупција, већ њена нормализација. Грађани, исцрпљени сиромаштвом, неправдом и константним аферама, почињу да прихватају криминал као саставни дио система. “Сви краду” постаје универзални изговор, а свака нова афера брзо се заборавља. Управо на том забораву почива стабилност овог система.

Уједињени балкански криминалци не требају формалне споразуме – они имају заједнички интерес. Док политичари јавно размјењују оштре ријечи, њихови “партнери” из подземља несметано сарађују. Новац не познаје границе, али врло добро познаје путеве – а ти путеви воде кроз институције које би требало да га зауставе.

Застрашујуће је колико су ти системи постали отпорни на промјене. Свака нова власт обећава обрачун са криминалом, али се врло брзо уклопи у већ постојећу шему. Јер систем не дозвољава искакање – или ћеш играти по правилима, или ћеш бити елиминисан, политички или на други начин. Тако се смјењују лица, али не и суштина.

Посебну улогу у овом механизму имају међународни фактори, који често затварају очи пред очигледним проблемима зарад “стабилности”. Стабилност, међутим, на Балкану често значи само једно – стабилност криминалних структура на власти. Све док нема отвореног конфликта, све друго се толерише. А цијену те “стабилности” плаћају грађани.

Медији, који би требало да буду коректив, често су или под контролом или под притиском. Они ријетки који покушавају да разоткрију везе између политике и криминала изложени су пријетњама, дискредитацији и економском гушењу. Истина на Балкану није само скупа – она је опасна.

Ипак, највећи проблем није ни мафија, ни корумпирани политичари, већ одсуство одговорности. Док год нема правде, нема ни промјене. А правде нема јер је систем заробљен – судови, тужилаштва и полиција често су дио истог круга.

Зато се поставља питање: да ли је Балкан заиста подијељен или је заправо уједињен – али у погрешним стварима? Одговор се намеће сам. Док се народи свађају око прошлости, криминалци заједно граде будућност – своју, не нашу.

Рјешење не долази брзо нити лако. Оно захтијева храброст, упорност и, прије свега, буђење грађанске свијести. Јер ниједна мафија не може опстати без тихе подршке система и пасивности друштва.

Уједињени балкански криминалци већ имају своју државу –