Аутор: Тихомир Бурзановић

На Балкану се ништа не дешава случајно, а још мање изоловано. Свака већа регионална или глобална сила има своје дугорочне интересе, савезнике и полуге утицаја. Турска, као држава са снажним историјским, културним и политичким насљеђем на Балкану, у посљедње двије деценије јасно гради мрежу стратешких партнерстава. Та партнерства се, прије свега, ослањају на Бошњаке у Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори и на Косову и Метохији, као и на Албанце у Албанији и на Косову и Метохији. Питање које се логично намеће јесте: шта таква политика значи за Србе – у Србији, Црној Гори, Републици Српској и на Косову и Метохији?

Турска балканска стратегија није пука носталгија за Османским царством, како се често површно тумачи. Она је много прагматичнија. Анкара на Балкану тражи стабилне политичке ослонце, лојалне савезнике и заједнице које у Турској виде заштитника, економског партнера и међународног заговорника. Бошњаци и Албанци, због вјерске, културне и историјске повезаности, природно се намећу као кључни носиоци тог партнерства. Кроз инвестиције, образовне програме, културне центре, политичку подршку и дипломатски ангажман, Турска учвршћује свој утицај и ствара дугорочне савезе.

За Србе, овакав распоред снага носи више слојева значења. Прије свега, он јасно показује да Балкан није неутралан простор, већ поље конкурентских интереса. Док једни имају снажног спољног патрона који систематски ради на јачању њихових политичких и институционалних капацитета, Срби се често налазе у позицији реактивног фактора, без јединствене регионалне стратегије и без конзистентне подршке савезника који би д‌јеловали једнако фокусирано.

У Босни и Херцеговини то се огледа у сталном јачању политичког самопоуздања бошњачких елита, које Турску доживљавају као важног међународног ослонца. За Републику Српску то значи додатни притисак и потребу да своје интересе брани у сложеном и често неповољном међународном окружењу. На Косову и Метохији, турско-албанско партнерство додатно учвршћује позицију приштинских институција, док се српска заједница суочава са осјећајем политичке изолације и смањеног утицаја.

У Црној Гори и Србији, ситуација је нијансиранија, али не мање значајна. Турска настоји да се представи као пријатељ свих, али њена стварна политичка енергија и симболичка подршка најчешће су усмјерене ка заједницама које је виде као „своју“ силу. То код Срба ствара осјећај геополитичке неравнотеже и оправдану забринутост да се њихови интереси потискују или релативизују у име шире регионалне стабилности.

Међутим, кључно питање није да ли Турска има право на своје савезнике – јер свака држава их има – већ шта Срби раде у таквом окружењу. Умјесто сталног тумачења себе као жртве туђих стратегија, српске политичке елите морале би да понуде јасну, дугорочну и реалистичну балканску политику. Политику која неће бити заснована искључиво на емотивним реакцијама, већ на интересима, савезништвима и озбиљној дипломатији.

Турски утицај на Балкану неће нестати. Он ће, по свему судећи, расти. Питање је само да ли ће Срби у том процесу остати пасивни посматрачи или ће изградити сопствену стратегију – ону која подразумијева сарадњу тамо гд‌је је могућа, чврсту одбрану националних интереса тамо гд‌је је нужна и, прије свега, политичку зрелост да се Балкан посматра онакав какав јесте, а не какав би неко желио да буде.

У свијету интереса, емоције ријетко побјеђују. Побјеђују они који знају шта хоће, с ким то могу остварити и колико су спремни да за то плате политичку цијену. Срби на Балкану још увијек траже тај одговор.