Голуб Митровић је рођен у селу Кованићи, Зеница. Одрастао је у радничкој породици, тако да је и он после средње школе почео радити у Зеничкој Жељезари. Служио је војни рок у Краљевској војсци у Сарајеву. Имао је чин капетана. Пар година пре рата, огорчен режимом тадашње власти ступа у Савез комуниста и као такав дочекује 1941 рат. Голуб се ставља на располагање комунистичкој партији,видевши у њој спас за Српски народ. Он тада постаје један од вођа народа Централне Босне заједно са Цвијетином Тодићем, Сеадом Шкргом итд.

Јер зна се каква је ситуација била у Босни, што се тиче краљевских официра па на почетку рата се народ сам организовао.

Све то бива колико толико нормално док се бранио кућни праг, борци су сложно и успешно радили акције против немаца и усташа, али изненада Комунистичка партија захтева да се напусти територија Зенице, и по већ уиграном сценарију ствара народ пролетеријата као нпр. у Бос. Крајини што су комунисти радили. Становништво оде у шуме, партизани попале села и ти људи који немају где, придружују се пролетерима. Пошто Голуб са сарадницима, а првенствено са Јовом Лакићем, увиђа шта се спрема Српском народу одлучује да изврши пуч. Ноћ пре пуча Голуб налази списак за ликвидацију у просторијама КП на којем је било његово име и још десет Срба. У ноћи 12. маја 1942 Голуб са својим момцима напада штаб и преузима контролу над Зеницом, до тада су се ЈВуО и партизани борили заједно против окупатора.Крајем маја су забележене две немачко-усташке рације у српским селима Осојница и Дривуша, тада су становници Осојнице са нешто мало лаког наоружања и крамповима, мотикама протерали 30-ак окупаторских војника.

Након пуча Голуб постаје командант Зеничког Четничког одреда који влада читавом околином Зенице и у пар приградских насеља, а српски народ у Сарајевско-Зеничкој регији све више прилази четничком покрету. Одред је јачао, и покривао терен од Озрена десном страном реке Босне до планине Звезде изнад Вареша тј. преко Романије се спајао са Четничким одредом Саве Дерикоње.На другој страни до Теслића, где био одред Раде Радића а на Озрену команданта Тодића.Током маја 1942. године, усташе су оцениле да је Голуб са својим одредом постао за њих велика опасност, одлучили су да на ово „четничко гнездо“ крену са већим снагама и униште га. Наоружали су 700 припадника Ханџар дивизије и 10.априла на Велики Петак, кренули са свих страна на Гостовић. Усташка милиција и Ханџарци су почели палити српска села, Голуб је тада водио борбе на простору Жепча и Беговог Хана, чим је чуо да је Гостовић у опасности, одмах је кренуо у том правцу и дошавши изнад села Пејића на месту званом Крстови, разбио Немачке снаге и Ханџарце. Онда напада школу у Чардаку у којем је била Усташка милиција, и тера их скоро до Завидовића. У муслиманским селима су остали углавном старци, а нико од њих није страдао нити је уништена њихова имовина. Зенички четници у зиму 1942.године дижу пругу и Немачки воз са житом пошто је била ратна година народ и војска су преживили зиму са тим житом.У мају 1943.године, Немци заједно са усташама покрећу операцију „Теуфел“ III (Ђаво 3). Озренски четници са Зеничким одредом организују одбрану, а ова битка се сматра најтежом битком када се успореде све зараћене стране током 1943.године.Четници су саботирали пругу Брод-Сарајево, када су их напале велике фашистичке снаге, однос снага је био 3:1. Пружили су јак отпор 369. Легионарској дивизији, потпуно су их разбили, али су морали због недостатка муниције и осталих потребних ресурса да се повуку, али српско становништво није настрадало нити један цивил! До лета су се наставиле успешне борбе против партизана око Тузле, Травника, Власенице итд. Међутим,у августу 1943. јаке пролетерске снаге су пролазиле Зеничким крајем, Голуб да би избегао сукоб са пролетерима јер је знао да су у тим јединицама били претежно Крајишки Срби, повлачи гoтово све снаге са Бијелих Вода према Романији. Да би спасио главнину одреда, он са својих 20 пробраних четника остаје на Бијелим Водама где и дочекује ту пролетерску бригаду. Пошто је имао доста пријатеља у тој бригади попут Светозара Вукмановића Темпа(којем је поштедио живот и пустио га да побегне приликом преузимања власти у Зеници) и других мислио је да ће се решити компликација мирним путем, међутим командант бригаде Моша Пијаде заробљава Голуба и његове четнике. Ставља им се на терет пуч од прошле године, и тада Моше Пијаде говори Голубу да ће му народ судити. Голуб, којем су руке неупрљане у народу са поносом одговара: „Ја сам остао са својим народом у овом паклу, и борим се на српски начин против свих олоша“. Увидевши да је преварен од стране партизана, и да га чека смрт покушава да побегне завезаних руку. Скотрљао се низ шуму, успео је избећи метке од партизана трчећи свезан,исцрпљен после пар километара наилази на групицу партизана која га поново заробљава. Преки суд 13.08.1943 на Краљевинама изнад Зенице осуђује Голуба на смрт, тада је убијен Голуб и група четника која је остала с њим. Голуб бива довучен на Печуј и ту је сахрањен, али никада се није сазнало тачно мјесто где сахрањен, а партизани су том приликом певали: „убили смо сивог тића једног малог Голубића“. Одред је до тада бројао око 700 четника под оружјем, а одред је имао и Коњичку чету која је брзо могла да дође преко планина од Озрена до Романије било је око 60 под пуном опремом. Такође била је и Летећа чета(специјалци) која је бројала око 100 припадника под оружјем. После погибије Голуба одред преузима командант Јово Лакић.

Током напада на партизане почетком ’43 којем је командовао Голуб, разбијена је већа партизанска чета и рањен је њихов чувени партизан, од стране Зеничких четника Владимир Перић лажни Валтер који је једва преживио то рањавање…