Пише: Нада Головић, професор српског језика и члан Партије пензионера ЦГ-ПИР

Није ово више  молба. Ово је вапај и опомена. Ово је глас  који долази из дубине народа-из коријена који се не може исчупати, али може да се суши, да увене ако му одузмете  језик.

Јер, све се може изгубити-и држава, и границе, и богаство. Све се може поново стећи. Али ако изгубиш језик, изгубио си себе. Постао си неко други, без памћења, без имена, без трајања.

У Црној Гори данас се не води само политичка борба. Овдје се води борба за идентитет. За  право да  народ  назове свој језик оним именом којим га је звао вјековима—српским.

Језик није ствар договора, нити  дневне политике. Језик није нешто што се прекраја у канцеларијама  и кабинетима и уписује у дипломе по потреби.  Језик је живо ткиво народа. Језик је мајчина ријеч, прва изговорена молитва, прва успомена. Он је оно што нас повезује са прецима и обавезује према потомцима. Са језиком трајемо, живимо, одлазимо и поново се рађамо.

Српски језик није само средство говора-он је  најважније средство  једног народа, кичма народа, темељ идентитета и чувар историје. Ко изгуби језик, изугубио је себе, остаје народ без гласа, без памћења и будућности. Борба за српски језик  није питање избора, већ  питање опстанка српског народа.  Језик је светиња-ако га предамо,предали смо и своје претке и своје потомке.    Без српског језика нема ни српске културе, нема традиције, нема народа.  Чувајући језик, чувамо коријене, губећи га, постајемо туђини на сопствениј земљи. Српски језик је више од ријечи- то је наш идентитет записан у времену. Народ који не брани свој језик, полако пристаје да нестане.

Све ти могу узети-и кућу, земљу, и  новац. Све ти могу забранити-и рад и право, и истину.

Али ако им даш језик-онда си сам себе избрисао.

То није став незнања. То говоре дипломе које нијеу купљене, већ стечене радом, знањем и поштењем.  То говори наука, историја, искуство.

Сви народи на овим просторима разумију се јер дијеле исти језички коријен.  Могу га звати различитим именима, али суштина остаје иста.  И управо зато је  борба око имена језка—борба за идентитет.

Док се народ замајава тим питањима, у тишини нестаје оно материјално. Огромна богаства ,која су  припадала свима, завршила су у рукама малобројних. И ту се више не може ћутатти.

И данас многи све више помињу Мила Ђуканвића, породицу  његову, кумове,  партијске другове,  и његово окружење, да су нам отели богаство.   Неки их подржавају неки их критикују. Једно је изнад свега :

Народно мора бити  враћено народу.

Без обзира ко је на влсти, без обзира на странке и подјеле-  правда је једна.

Јер народ који остане без имовине-постаје сиротиња.

А народ  који остане  без језика-престаје да постоји.

Зато ово није политички  текст. Ово је завјет.

Не дамо језик.

Тражимо имовину.

Чувамо идентитет.

Јер  ако изгубимо језик- неће имати ко да тражи правду.

А ако изгубимо имивину- неће имати гдје  да живи та правда.  Зато још једном гласно и без страха :

Вратите имовину народу.

Вратите српски језик народу.