Пише: Тихомир Бурзановић
У политичким и медијским расправама на простору бивше Југославије већ деценијама понавља се једна готово непромјењива тврдња: да су Срби током ратова деведесетих починили геноцид или систематско етничко чишћење у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Тај наратив се често представља као неспорна истина.
Међутим, када се погледа демографска карта региона три деценије касније, намеће се једно тешко питање – како то да на многим мјестима гдје се тврди да су Срби били главни прогонитељи, данас Срба готово да више и нема?
У Хрватској је почетком деведесетих живјело више од пола милиона Срба, што је било преко 12 процената становништва. Данас их је мање од пет процената. Простори Лике, Кордуна, Баније, Сјеверне Далмације и западне Славоније – некада компактно насељени српским становништвом – данас су демографски опустошени.
Посебно је драматичан био егзодус након војне операције „Олуја“ 1995. године, када је у само неколико дана из својих домова избјегло више од двјеста хиљада људи. Многи од њих никада се нису вратили.
Слична слика може се видјети и у Федерацији Босне и Херцеговине. Прије рата Срби су живјели у бројним градовима и мјешовитим срединама – од Сарајева до Мостара, од Тузле до Зенице. Данас је њихов број у тим срединама сведен на симболичан проценат.
Сарајево, које је некада било један од најмјешовитијих градова у Југославији, изгубило је огроман дио српског становништва након рата. Цијеле заједнице које су постојале вијековима нестале су у року од неколико година.
На Косову и Метохији демографска промјена је можда и најдраматичнија. Срби који су живјели у бројним градовима и селима широм покрајине данас су концентрисани у неколико енклава и на сјеверу.
Након рата 1999. године и доласка међународних мисија, десетине хиљада Срба напустиле су своје домове. Многи од њих и даље живе као расељена лица, а повратак је остао ограничен и тежак.
Све ово не значи да у ратовима деведесетих није било злочина. Напротив – злочини су почињени на свим странама и свако страдање цивила заслужује поштовање и правду. Али управо зато што је истина сложена, опасно је када се историја сведе на једностране политичке формуле.
Када се читав народ прогласи искључивим кривцем, а страдања тог истог народа потпуно игноришу, не гради се помирење већ нови зидови.
Питање које остаје отворено није само историјско него и морално: ако је негдје заиста почињен геноцид, како то да су управо у тим областима читаве српске заједнице нестале? Демографија понекад поставља питања која политика покушава да избјегне.
Истинско помирење на Балкану неће доћи из наметнутих наратива нити из политичких декларација. Оно може доћи само из спремности да се признају све жртве, сва страдања и све неправде – без обзира на националност.Тек када се такав приступ прихвати, биће могуће говорити о заједничкој будућности у којој прошлост више неће бити оружје, већ опомена.
