Аутор: Тихомир Бурзановић

У Црној Гори се већ годинама води тиха борба – не око власти, партија или прелазних коалиција, већ око тога да ли Срби смију да постоје као равноправан народ у држави коју су историјски стварали. Та борба није увијек видљива. Не одвија се само на улицама нити у парламенту. Она се води у школама, у медијима, у државним институцијама, у културним политикама и у свакодневном говору.

Суштина те борбе се своди на једно питање: Да ли се српски идентитет у Црној Гори сматра легитимним или се трпи као проблем?

Предуго је одговор био – трпи се.

Српски идентитет је дио темељног слоја Црне Горе

 Српски језик, ћирилица, култ Светог Петра Цетињског и Његоша, веза са православљем и Косовским завјетом — све то није дошло са стране. То није елемент „увоза“. То је ткиво, основна структура културне историје Црне Горе. Ако бисмо из Црне Горе извадили оно што је српско, не бисмо добили „неку другу Црну Гору“. Добили бисмо празнину.

Они који данас покушавају да српски идентитет прогласе „страним“ заправо покушавају да из земље избришу њен сопствени коријен.

Институционална неједнакост више није случај него образац.

Иако Срби чине једну од највећих заједница у Црној Гори, њихова заступљеност у државном апарату говори нешто друго. У многим институцијама — од министарстава до безбједносних служби — Срби су системски потиснути. То није несрећна статистика. То је политика.

И док год се прикрива под флоскулама „грађанске државе“, таква политика ради против саме државе — јер ниједна нација не може бити стабилна ако дио њеног народа живи са осјећајем да је ту „условно“.

СПЦ је осовина историјског памћења

Српска православна црква у Црној Гори није интересна организација нити политичка партија. Она је чувар историјског континуитета, смисла, памћења и моралног оквира. Она је везивно ткиво које је спријечило да Црна Гора постане само географски простор без културне дубине. Ко год је покушао да разбије тај континуитет — покушао је да разбије народ. Зато та борба није црквена, већ историјска. Највећа слабост је унутрашња под‌јела међу самим Србима

Није тајна да српски политички фактор у Црној Гори сам себи поставља највеће препреке. Страначке сујете, личне амбиције и стална међусобна надметања разбијају политичку снагу која би могла бити кључна, одлучујућа, пресудна. Док се Срби дијеле на „ове“ и „оне“, други користе тишину.

Потребно је дефинисати три недодирљива циља:

 Равноправност српског језика и културног идентитета.

 Стабилан и гарантован статус СПЦ.

 Пропорционална заступљеност у државним институцијама.

Ко ово не потписује — не ради у интересу народа без обзира шта говори пред камерама. Равноправност није захтјев, него право. Ниједан народ не може живјети под стакленим плафоном. Ниједна држава не може бити стабилна ако негира сопствене темеље.

Српски идентитет у Црној Гори није грешка. Није сметња. Није политички проблем који треба „управљати“ нити „контролисати“. Он је дио онога без чега Црна Гора не постоји. Вријеме је да се то коначно престане скривати.