Пише: Огњен Војводић

„Светосавље“ је сложеница формиранa од атрибутске придјевске вјерске одреднице Свети и имена средњовјековног светитеља Саве, српског архиепископа (око 1175 – 14. јануар 1236), која је формирана међу српским богословима 19. вијека као симбол и појам православног хришћанског предања и православног опредјељења српског народа. Сложеница „Светосавље“ је посебно употребљавана у православној хришћанској проповиједи и богословској литератури у Књажевини/Краљевини Сербији која је у државној културној политици спроводила културну политику „позитивистичког просветитељства“, као касније и Краљевина Југославија – вишевјерска вишенационална државна творевина која је спроводила културну политику религијског релативизма и ванвјерског вавилонског југословенског јединства. Сложеница „светосавље“ је, као именични придјев “светосавски“, постала синоним православне припадности у односу на југословенску „вавилонску“ ванвјерску културу и римокатоличку мисију које су биле доминантне у Краљевини Југославији.

Древни је обичај хришћанске културе да се именом светитеља као симболом хришћанске припадности именују градови и државе, вјерски покрети, али и народи. Тако је и сложеница Светосавље плод хришћанске православне праксе именовања вјерске заједнице по имену Светитеља који симболизује православно хришћанско предање. Поштовање светитељства је битно у мисији и животу Цркве, као примјера личног подвига вјере, али суштинско значење светитељства јесте свједочење вјере у Васкрсење Господње – поготово светост посвједочена и светим моштима као доказом да је Христовим Васкрсењем човјеку у овоземаљском животу отворен и могућ пут Спасења у Христу Господу.

Поштовање дјела Светога Саве је и у средњем вијеку представљало поштовање православног хришћанског предања. Оснивач српске архиепископије, Свети Сава, син српског жупана Стефана Немање, имао је пресудан значај у обнови опредјељења српског народа за хришћанско православно предање, а у односу према римокатолицизму (римокатоличком расколу), у вријеме римокатоличке војно-вјерске мисије према православним народима Балкана и Средоземља у 13 вијеку. Године 1202. римокатоличка алијанса је покренула Четврти крижарски рат који је резултирао освајањем Константинопоља 1204. године, који је од тада био под латинском римокатоличком окупацијом скоро сто година, као и простор данашње Грчке. Управо у вријеме латинске војно-вјерске окупације Константинопоља Сава Немањић је дошао у Никеју код Цариградског патријарха и Ромејског цара јер су православни цар и патријарх били избјегли у Никеју због римокатоличке окупације Константинопоља. Сава Немањић је дошао у Никеју да од православног патријарха тражи аутокефалност ради заштите православног хришћанског предања у цркви српског народа и српске државе чији је простор био под војно-верским притиском римокатоличке мисије.

Тада је Сава Немањић, као архимандрит, добио чин архиепископа и аутокефалност православне цркве српског народа. 1219. године, на празник Успенија Пресвете Богородице, архимандрит Сава Немањић је од патријарха Манојла I Цариградског рукоположен у Никеји за „архиепископа српских и приморских земаља”, а српска црква је добила аутокефалност и достојанство архиепископије. Сврха аутокефалности српске цркве била је православна саборност са православним црквама и народима Балкана у православном предању у односу на моћну војно-вјерску римокатоличку мисију. Зато су дјело и личност Светог Саве од средњег вијека били мета мисије римокатолицизма на простору Далмације, као и исламизма у времену отоманске окупације Балкана, као касније у Социјалистичкој Југославији мета католичко-комунистичке кампање против православног предања у српском народу.

СПИНОВАЊЕ СВЕТОСАВЉА

У вријеме отоманске окупације српских средњовјековних држава муслиманска окупациона власт је без успјеха забрањивала поштовање Светог Саве, због чега је спровела физичко уништење моштију светитеља спаљивањем на Врачару 27. априла јулијанског календара 1594. године. Међутим, то није промијенило однос православног хришћанског народа према култу Светог Саве. Исторемено, у континуитету католичке колонизације Балкана, православно хришаћнско дјело Светог Саве је било примарни „предмет“ прогона православног хришћанског предања.

Римокатолички колонијализам према хришћанском српском народу је имао највише учинка у Краљевини Југославији и Социјалистичкој Југославији, државним творевинама креираним у сврху државног и вјерског колонизовања српског народа. Краљевина и Социјалистичка Југославија су спроводиле програм ревизионизма историје и идентитета српског народа. Примјер примјене програма југословенског историјског и религијског ревизионизма је увођење грегоријанског календара као државног календара Краљевине Југословије умјесто јулијанског календара који су користиле православне хришћанске краљевине Србија и Црна Гора а које су после Првог свјетског рата анектиране државним пројектом Југославије 1918. године. Јавни синдром југословенског противправославног програма био је да је за дан промјене јулијанског календара, као државног календара православних краљевина, изабран празник Светог Саве као симбола православног хришћанског предања.

Празновање Светога Саве 27. јануара по државном календару датира од формирања Краљевине Југославије, када је одлуком власти нове државе јулијански календар, који су користиле православне краљевине Црна Гора и Србија (као све православне монархије), замијењен грегоријанским календаром. Српска православна црква до данас слави Светог Саву 14. јануара јулијанског календара иако је југословенска држава са позиције политичке моћи покушавала да наметне грегоријански календар и Српској православној цркви. Наиме, датум црквеног празника Светог Саве је све до 1919. године био и датум прослављања празника по државном календару. Законом о изједначавању старог и новог календара, усвојеним 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве 14. јануара јулијанског календара, почео 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је представљао превођење на католички календар Краљевина Србије и Црне Горе, и православног хришћанског народа на простору Југославије.

Кулминација католичке кампање према Српској православној цркви у Краљевини Југославији био је Конкордат са Ватиканом, усвојен на скупштини Краљевине Југославије 23.7.1937. године, којим је за Српску православну цркву био предвиђен статус потпуне подређености римокатоличкој цркви. У афери Конкордат српски хришћански народ и православно свештенство су протестовали у литијама када је југословенска полиција брутално тукла протестанте и свештенство (догађај познат као „крваве литије“). Српски патријарх Варнава је и патријаршијиском посланицом објавио протест против Конкордата и против папске политике Краљевине Југославије (патријарх Варнава је у току црквених протеста уморен тровањем). Синод Српске православне цркве је изопштио из Цркве све српске посланике који су гласали за усвајање конкордата. Југословенски Конкордат је сужавао сувереност и државе Југославије и успостављао доминацију државе Ватикан, а што је био програм посредног сужавања суверености европских и балканских држава у предратној кампањи фашистичке Италије и нацистичке Њемачке. Конкордат је подразумијевао да сви државни закони и будући међудржавни уговори и закони морају бити усаглашени са католичким канонским правом. У члану 31 Конкордат је подразумијевао мијешање Ватикана у одбрану и безбиједност државе. Поред државне одбране и цркве, Конкордатом се уређивао државни и школски празнични програм. Посебно је било наглашено да се прославе православних празника не уводе као државне прославе или као школски програм, а поготову да се православни празник Светог Саве као школске славе не смије прослављати као слава свих ученика „који могу бити вјерски повријеђени таквом православном прославом“.

После другог свјетског рата, у Социјалистичкој Југославији је спровођен прогон Српске православне цркве и православних празника, а упоредо је комунистичком културном политиком вршено и преиначење православних хришћанских култова учитавањем атеистичких и паганских начела у хришћанске појмове (према политици Совјетског Савеза, прогона православног предања а промовисања „новопаганизма“ као назора и обичаја “природних“ религија). У Социјалистичкој Југославији је комунистичка културна политика учитавања ванвјерских култова у историју и културу хришћанског српског народа представљала и континуитет политике европског позитивистичког просветитељства – политике преиначења хришћанских појмова учитавањем атеистичких и паганских начела „народних вјеровања“ у хришћанске појмове. Културна политика Социјалистичке Југославије је према совјетском моделу пропагирала „паганизам“ као повратак „народним“ обичајима “природних“ религија, а отклон од православног хришћанства. У том програму је посебно обрађиван култ Светога Саве као симбол хришћанског православног предања у српском народу и православним народима Балкана. Пошто нису могли потпуно избацити из историје и из народног памћења поштовање Светога Саве, креиран је нови појам „светосавља“ са учитаном атеистичком агендом – начелима ванвјерског политичког национализма, комунистичког космополитизма, религијског релативизма, просветитељског позитивизма – који је промовисан као историјски идентитет и опредјељење српског народа.

У југословенским атеистичким идеолошким интепретацијама историје Цркве и српског народа, од стручних и нестручних интепретатора, формиране су представе о Православљу и о Светосављу као о два “духовна“ правца: о православљу као империјалном грчко-јеврејском наметнутом наслеђу, и светосављу као о српској варијанти православља, духовно дограђеној националним начелима, народним обичајима и српским историјским “истинама“. Данас многи Срби, школовани у просветном систему комунизма и посткомунизма, пишу о “православљу“ и “светосављу“ као о два правца српског религијског развоја, два хронолошки и вриједносно одвојена пута. Дефиниција “светосавља“ као православља „српског стила“ није схваћена као стил српске иконографије и архитектуре у православном канону, него као српска интерпретација православља, уношење „српског“ садржаја у православље.

У Социјалистичкој Југославији програм преиначења православног хришћанског предања у Црној Гори се разликовао у тактици од стратегије спиновања појма Светосавља у Србији. На простору Црне Горе се у Југославији спроводила непосредна римокатоличка мисија против православља: проглашење средњовјековног православног племства на простору данашње Црне Горе окупаторским које је предвођено православним владиком Светим Савом протјерало домаће романско римокатоличко становништво и наметнуло православвно хришћанство и црквени словенски језик. Југословенски совјетски програм пропагирања паганских култова у Социјалистичкој Црној Гори је промовисан креирањем националног наратива и историјске имагинације о староримском насељу Дукља, које се налази у близини главног града, и “Дукљанима“ као романском изворном идентитету Црне Горе и Црногораца. Програм „дукљанизације“ Црне Горе је био дио комунистичког културног програма проналажења претправославне паганске повијести и религије, а ради раскида са хришћанским православним предањем.

Папски прозелитски планови на простору Црне Горе датирају од средњег вијека, а највише су успјеха постигли од 1918. до 1990. године то јест од формирања до распада Југославије. Очигледан примјер римокатоличке мисије у  Социјалистичкој Црној Гори је изградња мегаломанског римокатоличког храма у главном граду Црне Горе 1972. године, Подгорици, у којем нема 3 одсто римокатолика. У Подгорици православно становништво није већинско у односу на римокатоличко, већ што римокатолика скоро нема, а што довољно говори о сврси изградње римокатоличког храма у Подгорици. Подсјетимо, изградња великог римокатоличког храм у Подгорици је почела непосредно после рушења култне православне цркве на Ловћену, погребне капеле владике Петра II Петровића Његоша (која је била и у грбу СР Црне Горе), док је историјска православна црква у Подгорици прокишњавала, а многи православни храмови служили као сметлишта. (У Црној Гори римокатоличког становништва живи 3 %, а православног 85 %).

ИЗМИШЉЕНА ИДЕОЛОШКА ИЗЈАВА И ПИСМО ПРИПИСАНО СВЕТОМ САВИ

Југословенски комунистички идеолошки појам светосавља има и идеолошки слоган у идеолошкој измишљеној “изјави“ приписаној Светом Сави, политичку паролу/поруку о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског хришћанског народа и српског повјесног простора у односу према Истоку и Западу – да су „Исток запада и Запад истока“. “Изјава“ приписана православном средњовјековном светитељу пласирана је у „народној“ вјерској литератури југословенског периода као потврда историјске исправности политике наводног несврставања Социјалистичке Југославије према Истоку и према Западу, и као порука духовне доктрине хришћанском православном српском народу да буде национално неутралан према православном хришћанству као и према римокатолицизму а да се духовно и национално оријентише и опредјељује према економском екуменизму и политичком прагматизму.

Посебан „објекат“ југословенске идеологије идентитетског инжењеринга српског хришћанског народа били су дјело и личност Светог Саве као кључни у православном хришћанском опредјељењу српског народа. Због познавања књижевних и богословских текстова Светог Саве у стручној јавности, који су јасно и недвосмислено написани, тешко је било у дјело Светог Саве учитати другачије значење. Зато су протагонисти имплантирања атеистичке агенде у српску националну свијест и историју Светом Сави приписали измишљену “изјаву“, политичку паролу/поруку о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског народа и српског повјесног простора у вјерском и политичком односу према Истоку и Западу, то јест неутралности према православном хришћанском Истоку и православном хришћанском предању.

Измишљена реченица је цитат из измишљеног писма које је наводно Сава Немањић упутио епископу Иринеју, да је „Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“. У југословенском идеолошком инжењерингу историје српског народа, ову идеолошку изјаву, приписану Светом Сави у прогаму југословенских евроатлантских идеолошких интеграција српског народа, до данас многи Срби наводе као цитат у варијантама идеолошке инспирације и интерпретације. Професори и доктори наука на научним скуповима, новинари у новинама, али и свештеници у проповиједима, цитирају измишљену реченицу Светог Саве као својеврстан слоган српске „светосавске“ културе.

Подметнуто писмо Светом Сави плод је идеолошке политичке пропаганде у којој је Свети Сава стављен у службу „хладног рата“ као присталица „трећег свијета“ и евроатлантског екуменизма, политички и вјерски несврстан и слободан од Светог православног предања. Социјалистичка Југославија је, као предводник покрета “несврстаних“ народа “трећег свијета“ у односу на СССР, креирала култ вјерски и политички “несврстаног“ српског светитеља, а сличне идеолошке „историјске изјаве“ су у југословенској политици ревизионизма српске историје приписиване скоро свим познатим личностима српске историје.

Југословенски политички покрет „несврстаних“, формиран ради НАТО неутралисања народа и простора „трећег свијета“ од утицаја СССР-а, имао је еквивалент у евроатлантском екуменском покрету, Савезу свјетских цркава, као програму неутралисања православног хришћанства и разграђивања саборности православних хришћанских народа. Главна организација тог покрета је „Свјетски савјет цркава“ (The World Council of Churches), међународна екуменистичка организација, основана 1948. године у Амстердаму, чија се дирекција налази у Женеви. Римокатоличка црква није члан „Свјетског савјета цркава“, него има улогу надзорног органа. У контексту кампање евроатлантског екуменизма и комунистичког космополитизма измишљена је и идеолошка изјава Светога Саве о вјерској неодређености српског православног народа.

Академик Симо Ћирковић је у сарадњи са професором Радмилом Маринковић пронашао спорни текст у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ објављеној у Крњеву 1980. године, и обзнанио на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији“, одржаном 1995. године поводом четири стотине година од спаљивања моштију Светог Саве. Књига „Бројанице Светог Саве“ је збирка приповједака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте Светог Саве које су несумњиво постојале“. Измишљени цитат налази се у причи под насловом „Сâд“. Иста прича са истим „цитатом“ објављена је у другом издању књиге која се под измијењеним насловом „Бројанице Светог Саве – Повест о љубави“ појавила у Новом Саду 1997. године.

Међутим, и после честог медијског објављивања чињеница о поријеклу реченице приписане средњовјековном српском светитељу, измишљену реченицу Светог Саве о вјерском и геополитичком несврставању српског народа до данас многи Срби понављају као повјесну и политичку поуку “несврстаног“ светитеља вјерски “несврстаном“ српском „социјалистичком“ народу. Реченицу религијског релативизма, приписану Светом Сави, југословенски и атеистички васпитани Срби, интелектуалци, радници, политичари, до данас декламују као духовну и државну доктрину, као завјетно вјерско и геополитичко опредјељење српског народа за евроатлантски екуменизам и комунистички космополитизам.

Извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/