Пише: Иван Милошевић
ДПС медији су свечано објавили интервју почасног предсједника ДПС-а за неки страни часопис. Успио сам да прочитам увод, прво питање и одговор и нијесам имао стомак да идем даље! Довољно да ме спопадне неки стид, нека унутрашња метафизичка нелагода, нека духовна прелест, јад и егзистенцијална мука, због онога што је почасни предсједник рекао у првом одговору. Каже да је добро, да му птице ујутру пјевају под прозор, да много путује, да му је удобно, да се бави породичним обичајима, да користи дане за политичка предавања и цртања глобалних кретања, да много шета, чува кондицију, да одигра по неки баскет, прочита јутарње новине, попије кафу, види се са пријатељима, одигра префранс, скокне до мора и Абу Дабија и коначно себи каже пред јутарњим огледалом да је имао садржајан и узбудљив живот, а да га и даље прати таква или слична срећа!
Удобан живот почасног предсједника ДПС-а је жестоки шамар свима онима који су се 30 година борили против његовог режима, остајали без посла и коре хљеба, млатарали по улицама, бунили се и сукобљавали са полицијом, гутали сузавац и клели се да ће све бити боље када почасни предсједник ДПС-а не буде на власти. А он је још ту, организује туристичко-политичке туре по домаћем и страном терену и у сваком случају све више напредује и све нас скупа, онако ђутуре, вуче за нос и смије нам се у лице. Деценије терора, црних и бијелих тројки, подјела, свађа и гурања у сукобе, криминалних обрачуна и крви на улицама, свели су се на удобан живот почасног предсједника након силаска са власти. Очекујем да ускоро објави мемоаре у којима ће да саопшти да су рат 90-тих водили Андрија Мандић и Милан Кнежевић у договору са руским КГБ-ом и ФСБ-ом и да су такође командовали полицијским акцијама против муслимана, Албанаца и на крају Срба и да су они организовали криминалне банде и наређивали смакнућа и сачекуше! Очекујем да саопшти да је он све то вријеме сневао политичке снове у неком индијском храму у Њу Делхију, молио се Христу и Буди, склапао духовне пјесме и молио се за мир на Балкану. Дубровник је у том времену гледао само на разгледницама и да није Славко Перовић пјевао са Цетиња – Опрости нам Дубровниче, него да је то пјевао почасни предсједник и то са пристојне удаљености у неком суровом егзилу, гдје се скривао од хајки Слободана Милошевића!
Некако ме стид што почасни предсједник данас удобно живи, шета и путује. Због његове репресије и сталне празнине у новчанику и у његово вријеме нијесам могао да мрднем из куће, а ни данас то не могу, али данас ми је теже да то подносим када видим како почасни предсједник шета, слободан као птица на глави и држи предавања о глобалним лијевим и десним скретањима и прави се паметан и недодирљив као Марс!
И сјетим се Милана Пауновића и Брајушка Брајушковића од ових дана и њихових доказа. Неки су само по један од сваког истинити, па је довољно да неко спријечи почасног предсједника у шетњи и свјетским предавањима. Нека је само један, једини прави доказ, па било би довољно да сви они који су се 30 година борили против ДПС терора и његовог шефа и тадашњег Бога и батине, данас не осјећају стид и егзистенцијалну нелагоду. Међутим, они који не осјећају стид и не знају ни шпта то значи, ћуте, ладе ноге у лавору, главу одмарају на отоману и кажу да је све што се односи на вријеме почасног предсједника застарјело, да мирише на нафталин, да су убуђало, устајало и да су црви већ одрадили свој посао и са собом однијели и претворили у ништавило сва непочинства почасног предсједника и његовог система!
Посвађао нас је међусобно као никада нико, бацио анатему на Србе као на вјечни реметилачки елеменат у Црној Гори, бетонирао ригидни идеолошки примитивни комунизам и прогласио једином земљом на свијету гдје комунисти пливају у слави и епопеји. И дјецу у вртићу је окренуо једне против других…
И послије свега тога, почасни предсједник живи удобно, шета, пије кафу, има обезбјеђење, чита новине и игра баскет!
Стид ме је гдје живим! И не осјећам се уопште удобно и није ми до шетње! Неправда ми сваки дан куца на врата и изгледа да више не желим ни да јој отворим врата. Знам све, а као да ништа не знам. Срам нас било и тачка.
