Данас је то и тако свеједно. Једна од тековина „хуманитарне операције“ којој почаст одаје америчка мисија ОЕБС-а је и то што је међународно право постало релативно, као и потписани споразуми, дате гаранције, преузете обавезе. Кога је, на пример, данас на Западу истински брига за документ произашао из њихове спасилачке мисије, Резолуцију 1244? Суштински, америчка мисија није морала о годишњици НАТО агресије да поручи ништа више од наслова. Који гласи: „25 годишњица НАТО одговора на хуманитарну кризу на Косову“. Још само да им се захвалимо што су нас бомбардовали.
И да се подсетимо, јер годишњице су прилика и за то.
Једини циљ бомбардовања, како је означен у овој поруци, окончање етничког чишћења на КиМ, спровођен је бомбардовањем мостова, зграде телевизије, болница, засипањем касетним бомбама пијаца, гађањем возова, фабрика хемијске индустрије, чак и једне амбасаде. Право је чудо што у овом „праведном гневу“ није гађана и Народна библиотека, коју у оба светска рата нису мимоишли немачки бомбардери. Ко ће га знати, можда Немци имају нека ауторска права на то, док су заштитни знак савезничког бомбардовања више насумични циљеви и колатералне штете.
Четврт века касније, ништа се није променило у америчкој политици, ако је судити по овој краткој, али поучној и крајње увредљивој поруци. Жртве су били Албанци, српски режим био је бруталан и етнонационалистички, НАТО је био „гуд гај“, Слоба је био „бед гај“.
И све се завршило хепиендом у којем су Албанци спасени од истребљења, а светски мир од Слободана Милошевића.
Као Холивуд, само да се смрзнеш.
