41. Човјек је једнако поробљен споља и изнутра. Споља је радно експлоатисан од водеће касте. Изнутра му је
изобличен ум, воља и осјећања, одузет мозак И срце идеологијом која погађа виталне центре захваљујући добро конципираној теорији обмане, Ствара се илузија напретка тамо гдје је живот залеђен.
42. Тоталитарни систем је уклонио све стубове класичног поретка: цркву, породицу и државу. Цркву из конкурентских разлога, пошто је створио своју атеистичку богомољу. Породицу зато што она формира здрав, нормалан живот људи, непријемчив за принцип класне, односно братоубилачке борбе. Уклонио је правну државу, јер она законитошћу штити грађанство од самовоље режима.
43. Одбачене су три основне хришћанске врлине: ВЈЕРА, НАДА и ЉУБАВ. Вјера је претворена у идолопоклонство, изгубивши финоћу трансценденталности; Нада је повезана са утопијом комунистичког земаљског раја; Љубав је замијењена класном мржњом и револуционарним фанатизмом. Овим је истовремено блокиран и сваки осјећај благородности и доброчинства.
44. Грађанству у комунистичким системима често нијесу од користи чула да би препознали трикове и лажна обећања. Агитатори маштовито описују срећу које нема, призивају радост претпоставкама. Све одгађају за далеку будућност и царство снова које се не заснива на реалним могућностима човјека. Сви облици јавне ријечи служе ширењу колективних илузија, лажи.
45. Интелигенција је посебно у неповољном положају. Ко рачуна са памећу нема перспективу. Режими не подносе
интелигенцију а ни ону коју су сами створили, осим у мјери у којој је могу употријебити као агенте, провокаторе и цензоре.
46. Марксистичка идеологија је у цјелини осиромашила човјеков духовни живот. Категоријални систем мишљења
готово не постоји, или је пак преусмјерен у дијалектичке софизме. Ставила је интелект испод границе која омогућује
појмовну комуникацију са цивилизованим државама.
47. Преорганизованост, мултиорганизованост је типична за сваку комунистичко-марксистичку државу. Поред
водеће партије, постоје многе друге организације које нијесу друго осим послушне експозитуре режима. Остварен је апсолутни привид, тзв. демократског усвајања партијско државних мјера. У ствари, једна иста одлука циркулише од једне до друге организације, установе или филијале система ни у чему не мијењајући првобитно конципирани карактер. Ствара се утисак велике ажурности ради ничега.
48. Свуда постоји снажан бирократско-партијски апарат са тенденцијом сталног ширења. Партијски естаблишмент о свему доноси одлуке најчешће не разумијевајући њихов смисао. Створена је нека врста универзалног партијског човјека, хомо унивесалис, који се у све „разумије“ и све истовремено може. Иза њега увијек стоји свемоћни апарат државе, који га промовише у личност умишљеног држања која с подједнаком дрскошћу незналице обавља дужност континуирано све и свашта од шефа полиције до, професора
универзитета или академика.
49. Лењин је теоријски осмислио дисквалификацију сваког могућег и стварног противника режима. Истакао
је начело по коме увијек треба изврћи руглу, изблатити и обешчастити онога који сумња у циљеве система без обзира
на истину. Истина је жртвована прагматским циљевима.
50. При тзв. колективној својини сви су грађани усмјеени да расипају, а нико да ствара материјална добра. Увијек
постоји довољно нерегуларних начина и путева да заједничка, општа својина постане лично власништво оних који се
нијесу трудили. Створени су идеални услови за манипулацију и легализовану пљачку. Одговорност не постоји под
условом да је прекршилац маскиран идеолошком подобношћу.

Пропаст комунистичких режима постала је неизбјежна. Номенклатуре су схватиле своје ниско мјесто у цивилизацијском окружењу. Колапс производних токова показао је резултате погрешно организованог система. Јавио се генерацијски отпор те системи више нијесу у стању да обезбиједе трансфер злоћудности и ако су конципирани за вјечност. Слом бољшевичког царства подудара се са снажним напретком демократског дијела човјечанства. Силазећи без спољне принуде са историјске сцене комунистички режими
учинили су бар једно добро дјело. Ваља их без огорчења и страсти испратити и чак опростити појединцима за све учињене невоље. Они и нијесу лично одговорни већ ЗЛИ ДУХ.. Самоуништења и Небића – онај „Баук“ Европе.

Из књиге “Грађански рат у Црној Гори”