Ако сте склони сабирању, навести ћу вам бар 50 кључних разлога пропасти комунизма а видјећете да је само један
довољан па да тај систем сиђе са свјетске историјске сцене.

1. Историјски гледано, покрет је ступио на сцену насиљем, револуцијом у октобру 1917. године сходно изграђеном
теоријском моделу, углавном према дјелима Карла Маркса. Овом се теоријом хтјела опозвати: култура, религија, наука, држава, историја – све докле сеже човјеково памћење. Постављен је врховни идеал, отпочети живот изнова као да ничега прије није било. Развити нови вид живљења на крхотинама претходног начина с претензијом на нужно и опште важење једне круте социјалне доктрине која је изграђена за све прилике и која нуди тотална објашњења за прошлост и апсолутну визију за будућност. Тиме је и сама доктрина изгубила способност прилагодљивости, осудивши на пропаст саму себе и уједно покрет који је на њој настао.

2. Бољшевизам, односно комунизам је укинуо све облике класичне парламентарне демократије и тиме прогресивна политичка искуства, чиме је поредак изгубио неопходну саморегулацију. Оставши изван сваке контроле, бољшевичка власт је развила самовољу деспотског типа ојачану идеолошким разлозима и искуствима претходних тиранија, поставши на тај начин неподложна корективном утицају опозиције. Развила је теорију владања која са гледишта неке далеке фиктивне циљности комунизма оправдава сваки поступак. Од свог практично-политичког програма, покрет је изградио метафизички валидне истине којима имитира
хришћанску Објаву. Пошто је у револуцији уништио сваку опозицију – реалног противника и каснијим репресивним владањем онемогућио његову реанимацију, комунизам је оштрицу насиља усмјерио на властите редове, тј. на вјештачки исфорсирану опозицију која му је неопходна за одржавање кондиције револуционарног насиља. Десетине милиона људи платили су животом ову садо-мазохистичку игру.

3. Створена је владајућа партаја – авангарда конспиративног типа која се конституише према спољњем одабиру личности, а не према њиховом слободном опредјељењу. Партија – авангарда, задобила је тотални утицај на све токове живота, постала је моћ изнад закона, државе и институције парламента. Све је служило авангарди, а она ничему. У ствари, није ријеч о партији на власти, већ о власти која је промовисана у партију. Због тога је опозвано свако природно стање: држава, правни систем, наука, образовање,
култура. Тачније, све то у проширеном виду егзистира, али начином којим самовоља групе или касте индоктринираних људи прибавља легитимитет својој непогрешивости.

4. Унутар владајуће партаје – авангарде оформљено је чврсто језгро полицијско-идеолошког типа. Ово језгро без ограничења управља и самом авангардом. По правилу је затвореног, нелегалног карактера и ако дјелује у легалним условима.

5. У оквиру најужег политичког језгра, редовито се јавља централна монада, вођа покрета. Он преноси своју вољу (самовољу) на уже руководство и ово на авангарду. Авангарда пак на „радничку класу“, чијом се етикетом служи. Помоћу безброј идеолошких трикова као што је нпр. „демократски централизам“ и на цјелокупно грађанство. Тако се максималном контролом управља свим видовима
човјекове егзистенције у име јединственог погледа на свијет, са једнозначно утврђеним циљевима, под руководством
„свезнајућег“ вође.

6. У сваком комунистичко-бољшевичком систему о свему одлучује челни човјек режима чијој се харизми непрекидно додају нови атрибути. Није ријеч о патолошкој структури личности вођа поретка, и ако се по њиховим дјелима може тако судити, већ о специјализованим инквизиторима, одгајеним у селективној школи револуционарног марксизма.

7. Идеологија је углавном инспирисана дјелима К. Маркса и Лењина. На неистинит и примитиван начин она има јасан одговор у кругу свога система мишљења на сва важна егзистенцијална питања. Унутар себе представља заокружен аксиоматски систем догми, стварних и могућих одговора за све људске потребе са становишта фундаменталне доктрине. Ови су одговори међусобно логично повезани у једну теоријску цјелину, али је систем у основи погрешан.

8. Тоталном колективизацијом и деприватизацијом материјалних добара и средстава за производњу настао је
неприродни, несвојински облик својине. Овај начин привређивања укинуо је радну мотивацију а тиме и услове за продуктивност. дсуство својине по принципу рада, способности, знања и пословности довело је до тога да нова доктрина искључи сваки отворени модел и унапријед одреди циљне параметре развоја помоћу математичке дедукције, који су по правилу нереални и мегаломански. Директива је претпостављена иницијативи.

9. Тежећи некој врсти апсолутне духовне униформности у мишљењу и културним дјелатностима и радећи на
томе да се добије квалитет живота по аналогији са животом термита и пчела, створен је узорак-систем, релативно једноставног концентрисаног управљања који више одговара инсектима него људима. Покушај да се револуционарним насиљем оствари апсолутна социјална једнакост завршио са апсолутном неслободом која је створила услове за екстремну неједнакост, неправду и социјалну биједу.

10. Систем је могао трајати само толико док истроши добра створена и акумулирана за претходних генерација. У најбољем случају док прихвата материјалну и финансијску подршку развијених држава са којима је наводно идеолошки антагонизиран. Друштво коме је главна сврха управљање добрима, а не њихово умножавање, задовољење минималних персоналних потреба а не опште богатство, није могло створити услове за напредак. Привредни живот диригован према сврсисходности владања а не према потребама становништва сходно плановима нетржишног карактера, лишио је себе перспективе.

Из књиге “Гражански рат у Црној Гори”