(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)

У априлу 1943. године у Загребу је потписан споразум између партизанске и њемачке врховне команде. У име партизана споразум је потписао генерал Владимир Велебит, а у име њемачке команде Ото Ханс. Споразум је предвиђао заједничке активности њемачких и партизанских снага против четника Драже Михаиловића. Партизанима је дозвољено да се несметано стационирају у област Санџака и сјевероисточне Црне Горе. За узврат партизани неће нападати објекте на нишкој прузи, нити виталне њемачке комуникације. У споразум су такође укључени елементи узајамне материјалне помоћи. Ови чиниоци омогућили су партизанским снагама да цјелокупна борбена дејства усмјере према четницима. Повезано са овим споразумом њемачке механизоване јединице су 14. маја упале из правца Рожаја и Пећи у Црну Гору и у Колашину изненадиле „сталне“ четнике Павла Ђуришића.

Дража Михаиловић је већ у априлу напустио Црну Гору, и вратио се у Србију. Према признању њемачког генерала Лера команданта за југоисток, циљ ове операције био је хватање Драже Михаиловића. У љето 1943. године догађаји су узели нешто мирнији ток. Партизани се нијесу били још опоравили од пораза на Сутјесци да би развили шире операције према Црној Гори. Четници су такође били дезорганизовани и онеспособљени усљед интернирања њихових главних снага од стране њемачке окупационе силе. Партизани – илегалци почели су да убијају истакнуте представнике националног покрета. У селу Забрђу код Андријевице убили су угледног предратног правника – предсједника Касационог суда, Вуксана Бакића заједно са оцем и братом, и то преваром на прагу његове куће. Ово је изазвало силно узнемирење у народу. Иако је постојала нека врста интерегнума, зараћене стране у грађанском рату припремале су се за нове обрачуне, условљене стањем на спољњем ратишту. Очекивало се искрцавање Савезника на Јадранској обали. Партизани и четници усмјеравали су своје активности да једни другима задају коначан ударац прије отварања балканског ратишта.

Савезничка војска искрцала се на Сицилију 10. јула 1943. године. То је био тренутак у коме су све зараћене стране видјеле своју шансу. Командант Југословенске војске у Отаџбини Дража Михаиловић издао је наређење својим снагама да изврше припреме на југу Црне Горе и омогуће евентуално искрцавање западним савезницима. Упутио је мајора Лукачевића у Лимску долину да претходно среди стање у вези комунистичких симпатизера и њихових појачаних активности. Лукачевић се понио крајње грубо и без политичке мудрости. Подвргао је батинању присталице партизанског покрета због чега је добио назив „рогљаш“. Многи локални четнички команданти супротставили су се његовом методу. Мајор Лашић је захтијевао од Лукачевића да напусти Лимску долину и Васојевиће. Михаиловић је у овом спору стао на страну Лашића и потврдио га за команданта Лимско-санџачких одреда, с обзиром да се Павле Ђуришић налазио у њемачком заробљеништву.

У то вријеме Енглези мијењају став према четницима Драже Михаиловића. Почињу да хвале комунистичке активности против окупатора. Михаиловића сматрају колебљивим и непоузданим савезником. Претходно се Дража, својим говором у селу Липову, замјерио шефу британске мисије пуковнику Белију. Осим тога је извршио налог пуковника Армстронга да минира нишку пругу и нападне веће њемачке војне објекте, плашећи се масовних репресалија. Совјетска пропаганда компромитовала је Михаиловића у међународним релацијама. Нападала је његову наводну издају хвалећи борбу свог штићеника Јосипа Броза Тита.

Преко својих агената у британској обавјештајној служби на Средњем истоку тзв. СОЕ утицала је на британско политичко мњење. Сви борбени успјеси Михаиловићевих снага против окупатора приписивани су Титу и партизанима. Послије Другог свјетског рата открило се да су у британској обавјештајној служби радили совјетски агенти највећег ранга. Стицали су се многи услови против четника, а у корист
партизана. Осмог септембра 1943. године Италија је предсавезницима капитулирала. Формирана је нова италијанска влада на челу са генералом Пијетром Бадољом која је успоставила везу са Савезницима.

(наставиће се)