У време када су појмови попут патриотизма, достојанства, поноса (осим ако није повезан са парадом) систематски уништавани како овде, тако, хајде да будемо искрени, и у, мање-више, свим земљама (западне) Европе, ипак је, у Србији, један субверзивни појам постао популаран и широко распрострањен. То је појам аутошовинизма, који је инсталирао Зоран Ћирјаковић. Иако се ПВО Мегалополиса упирала да га обори или макар компромитује, појам аутошовинизма је преживео и један је од разлога зашто око 80 одсто Срба данас нису аутошовинисти, док међу оних 20 одсто осталих, који то у већој или мањој мери јесу, постоје и они којима није пријатно да их тако зову.
Процес промене свести је заправо модификација појмова и прича који одређују слику света једне заједнице и темељне вредности у које она верује. Промена свести почиње „пропитивањем“ тих појмова и прича, а касније, када су већ раслабљени, они се безочно исмевају и сахрањују. Насупрот њима, вредности које смањују моћ отпора заједнице постепено се афирмишу, најпре привидно необавезно, кроз индустрију забаве, а затим, када те вредности политички ојачају, и сасвим експлицитно, уз помоћ репресивних мера које су резервисане за оне које испитују да ли те вредности могу да послуже као темељ за опстанак заједнице или не. Дакле, „пропитивање“ прича и појмова никада није у политичком смислу безазлено – оно не почиње из неке безинтересне жудње за истином, већ из намере да се свет промени.
Страх од истине
Промена прича и појмова није еволутивна, односно мотивисана настојањем саме заједнице да се одржи у промењивим историјским околностима, већ је револуционарна (премда се дешава постепено) зато што је индукована или подстицана од стране спољних фактора. Ове промене нису мотивисане само намером да се једна заједница потчини у садашњости, већ и тежњом да се она припреми за безболно нестајање у будућности.
Системско уништавање српске историје, идентитета, културе и појмова као што су патриотизам и достојанство довело нас је до тога да данас постоје људи који се не осећају Србима, иако су рођени у Србији, од родитеља који су били или и даље јесу Срби. Ти људи троше своје време, непрекидно понављајући чин одрицања од властитог идентитета, а да не могу да га се једном коначно одрекну и крену даље. Разлог за то је чињеница да је један од узрока аутошовинизма страх од света.
Страх се јавља зато што аутошовинизам врло често прати замена истине о свету стереотипима о свету: овај тип људи верује да је коефицијент среће највећи у не баш превише осунчаним скандинавским земљама, иако, на неки чудан начин, туристи са севера Европе, током целе године посећују несрећне и сунчане земље као што су Италија и Шпанија. Даље, овај тип људи верује да се Париз 2025. године не разликује пуно од оног из 1965, а да је Немачка озбиљно и добро уређено царство у коме царује другарство, а не земља у којој више од половине становника размишља о одласку из ње.
У стереотипе о „идеалном“ свету, дакле, ономе што се некада звало „Запад“, може да верује само човек који се панично плаши тог света и који покушава да се преко позитивних предрасуда о свету сакрије од истине тог истог света. Зато аутошовиниста не може да оде даље од чинова самопорицања, јер ако би то учинио и коначно се одвојио од свог идентитета пред њим би се појавило питање шта ако је свет (Мегалополис) и даље страшан? (А јесте страшан).
Да се никада не би сусрео са тим питањем, аутошовиниста непрекидно понавља чин напуштања идентитета, јер му сам тај чин дарује варљиво осећање наде да ће га претећи свет поштедети.
„Србин, док не загусти“
„Аутошовинизација“ Србије је, међутим, дошла до својих граница: највећи део становништва јој је остао недоступан и Мегалополис то зна. Зато је дао себи задатак да открије начин на који ће Србе отпорне на аутошовинизам подстакнути да изведу одрицање од сопственог идентитета. Одговор на питање како то учинити доводи нас до ревитализације старог доброг „србовања“.
Србовање значи „бити Србин, док не загусти“. Феномен „србовања“ није нов: познавао га је још Стерија Поповић, који је људе склоне србовању назвао родољупцима. Србовање је, дакле, експонирање свог националног идентитета у декоративне сврхе: родољубац може да маше заставом или да се умотава у њу, може да пише ћирилицом или да слави славу. То је оно што родољубац упражњава, зато што зна да му се то мање-више толерише: ствари постају густе тек тамо и онда, када није довољно само стати, већ треба и остати.
Системско уништавање српске историје, идентитета, културе и појмова као што су патриотизам и достојанство довело нас је до тога да данас постоје људи који се не осећају Србима, иако су рођени у Србији, од родитеља који су били или и даље јесу Срби
Родољубац пази да се не замери околним народима, односно њиховим патронима: за разлику од аутошовинисте, који у потпуности одбацује српску историју, родољубац се „мудро“ дистанцира „само“ од оних догађаја или периода који би могли да произведу густу ситуацију – средњи век је опасан, јер доводи до Косовског завета и до појма Старе Србије, после чега наши односи са Албанцима и њиховим патронима могу да загусте – значи, то не; Први и Други српски устанак – то не, због неоосманиста; Први светски рат – не, првенствено због Немаца и Аустријанаца; Други светски рат, да, али као савезништво четника и Американаца усмерено против Руса, дакле, без Јасеновца, зна се због кога. Углавном, истичемо оно што нема никакве везе са садашњошћу, а све што има, или може да има, гурамо у ормаре (пошто смо ипак Срби, а не аутошовинисти, који то бацају у контејнере).
Пошто немамо снаге да историјско наслеђе поднесемо, а не желимо ни да га се одрекнемо (како не бисмо признали да смо недостојни прошлости наше), ми, једноставно, пуштамо да то наслеђе пролази поред нас, као нека сапуница која траје, али никога не обавезује. Последица је пост-историјско стање које нас празни од било какве супстанце. Више не смемо да се дефинишемо као део православне цивилизације, односно као део византијског комонвелта, као што смо то чинили у прошлости. Пошто нам је то превише идентитета, себе данас дефинишемо географски, то јест, „релационо“, као „контактну“ нацију, која је подједнако усмерена и на Исток и на Запад; у преводу на српски, одређујемо се као колективна празнина. На тај начин, спремамо се, психолошки, да у једном тренутку пошаљемо неки српски пук (тачније бригаду, пошто пукови асоцирају на густу прошлост) на исток Европе, ако буде требало да се јуриша на Волгоград, најбоље уз звуке „Марша на Дрину“; ем смо Срби, који се тога не стиде, ем смо патриоте.
Будући да смо себе лишили обавезујуће историјске супстанце, јасно је да као такви и не можемо да имамо непријатеље, чак и онда када се неке државе у суседству организују у војне пактове у које би пре позвали и пацове из канализације или пацовских канала (што су им, истини за вољу, и традиционални савезници), него Србе. „Контактна празнина“, као други назив за колективну празнину, чини наш заједнички живот непоправљиво индивидуалистичким, али у оном најружнијем смисли те речи, где је индивидуализам синоним за саморазумљиву корупцију и за доминацију его-манијаштва у свакој могућој сфери деловања. То се догађа зато што смо, иза фасаде преосталих дозвољених историјских крпица, дошли до тога да не постоји ништа више, или дубље, од те голе, празне индивидуалности, која воли само себе, а мрзи све остало.
Србовање, као јадно шминкање колективне празнине, нема само своју историјску, већ и своју геополитичку димензију. Аутошовинисти се одричу својих сународника из Републике Српске, Црне Горе или окупираног Косова и Метохије, зато што су их пре тога прогласили странцима. Људи склони србовању и даље на те Србе гледају као на Србе, али са политичком равнодушношћу, зато што би у супротном могло да загусти. Ако се и нека емоција појави, то није емоција која стреми да се претвори у политички чин који пристаје на опасност; напротив, то је емоција усмерена ка домаћем тржишту, па се тако може блебетати и о Обилићу и Мурату, наравно под условом да то нема никакве додирне тачке са Косовом и Метохијом. (Када је КиМ у питању, ми се држимо свега потписаног и непотписаног, во вјеки вјеков).
Свако онај ко је данас частан патриота треба себе да спасава и од аутошовинизма и од србовања: потребно нам је да у тишини, и кругу људи који је тренутно мали, урадимо највише што можемо да урадимо
Географска мера србовања је „Београдски пашалук“, уз неколико градова повезаних ауто-путевима и њиховим излетиштима, док се између те мреже путева, или прикачени на њу, налазе рудници и кампови за избеглице, који представљају метафоре нашег економског и демографског „спаса“. У таквој Србији, србовање и аутошовинизам можда неће бити исто, али ће имати разумевање једно за друго и тада ћемо моћи да кажемо да смо се „ујединили“ (у недостојности).
Наиме, ако је аутошовинизам бесконачни чин одрицања од идентитета, које никако не може да се коначно догоди, онда је србовање свођење идентитета на хоби или безопасну ексцентричност; нешто као љубав према бициклизму. Као што се бицикл може возити свуда где има асфалта или макар колико-толико равних путева, тако се и србовати може било где у свету, па, између осталог, и у Србији. Проблем је само у томе што идентитет може да се некоме пренесе – јер подразумева недовршене задатке у будућности – а хоби најчешће не: и синови и ћерке, ипак, имају право да изаберу своје хобије и своје мале ексцентричности, на неким другим језицима и другим географским ширинама и даљинима.
Свако онај ко је данас частан патриота треба себе да спасава и од аутошовинизма и од србовања: потребно нам је да у тишини, и кругу људи који је тренутно мали, урадимо највише што можемо да урадимо, свесни да нам је сада потребна храброст, у значењу које јој је дао један француски филозоф: као способност да се у дугом временском периоду издржи немогуће. То издржавање, као несвршени глагол, није усмерено у неку будућу и несагледиву празнину, него ка оној тачки у будућности, у којој ће се, на основу логике историјских промена, једном указати могућност да нешто збиља урадимо (а не тако да на кантару меримо колико је неко зло велико или мало). Када тај тренутак дође, треба бити спреман, да се између празног аутошовинизма и празног србовања уради нешто велико за ову земљу, овај народ и идеју која га чини јединственим на свету.
Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
