У Скупштини ГО Стари град, у Београду, јуче је одржана Редовна годишња скупштина Савеза Срба из Црне Горе. Скупштини је присуствовао велики број делегата, међу којима и посебни гости из Црне Горе: шеф Кабинета предсједника Скупштине Црне Горе г. Велимир Ђоковић, предсједник Скупштине општине Тиват Миљан Марковић и предсједник Српског националног вијећа у Црној Гори др Момчило Вуксановић.
На Скупштини су једногласно усвојени финансијски извјештај и извјештај о раду Савеза за 2023. годину, програм рада за текућу годину, нови Статут Савеза и Декларација о одлукама Владе Црне Горе. Поздравне бесједе одржали су предсједник Савеза Жељко Чуровић, предсједник Скупштине Савеза др Јово Дробњак, потпредсједник Скупштине Славко Јекнић, те поменути гости из Црне Горе.
Декларацију је пред присутним делегатима и гостима прочитао предсједник Савеза Жељко Чуровић.
ДЕКЛАРАЦИЈА О ОДЛУКАМА ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ
С обзиром на чињеницу да припадамо српском народу чији су идентитет, интегритет, част и достојанство изложени гажењу од 1948. године, доношењем декрета о преименовању српског народа у црногорску нацију без вјере, дужни смо да искажемо свој став по тим питањима.
У том периоду једноумне владавине спаљена је једна од највећих српских библиотека у манастиру Морачи од 30 000 књига, десетине златних јеванђеља и псалтира, непроцјењиво благо покрадено у умјетнинама. Поређења ради, Њемачка је прве бомбе сручила на Народну библиотеку у Београду, а „ослободиоци“ су палили црквене књиге на ломачи. И данас у 21. вијеку, у такозваном модерном свијету, у свијету – како нам кажу – демократије и људских права, спаљују се књиге руских класика на ломачи, забрањују се наступи руских умјетника и спортиста на манифестацијама у поменутом свијету. Савез Срба тај свијет не препознаје као цивилизовано друштво, тако да закључујемо да Србима и није мјесто у близини оних народа који су вршили и врше геноцид, етноцид и културоцид по свијету. Све што нам се дешавало, дешава се и данас, тако да се не може подвести под случајност.
Они који су владали Црном Гором одбацили су Његошев завјет, рушећи му гробну црквицу.
Црногорски властодршци су се одрекли косовског завјета одричући се Косова и Метохије, газећи тиме и на коротну капу црногорску која симболизује жал за Косовом својим црним флором, газећи понос и част Црногораца који су живјели Косовом. Све то и више од тога одлучили су мимо воље народа који их је бирао.
Они који су владали Црном Гором увели су државу у НАТО. Њихов тадашњи премијер је истакао њихову такозвану „храброст“ да то учине „ без обзира што је 85 % грађана Црне Горе било против те одлуке“. Данашња двојка из политичког субјекта Европа сад саопштава да ће у име Црне Горе гласати за Резолуцију о геноциду у Сребреници, чиме се растаче српско национално биће и настоји укинути Република Српска, како смо чули, „геноцидна творевина“. Србији ће тражити ратне репарације и учинити таквим актом да наша и будуће генерације Срба не смију демантовати ту чињеницу да смо направили генодиц над једним народом. То ће наши потомци учити у уџбеницима, стидећи се народа коме припадају. То би био пут којим би бјежали од себе самих. Пут без повратка.
Савез Срба из Црне Горе се ограђује од свих наведених одлука свих владајућих структура из Црне Горе које су доносили кроз вријеме владања, јер су биле уперене против српског народа и државе Србије. Ограђујемо се од њиховог цинизма, лажног осмијеха и лажног правдања да они не желе да поремете односе са Србијим наведеним злочиначким актима, иако чине ненадокнадиву штету садашњој и свим будућим генерацијама српског народа. Српски народ није ни злочиначки, нити геноцидан. Срби су најстрадалнији народ више од шест вијекова како траје наше страдање. Страдамо само зато што се боримо за парче слободног неба, да не будемо робови.
У демократским друштвима грађани су послодавци политичарима који их бирају, а у случају постојеће владе и предсједника Црне Горе за које су гласали, имају право да траже одговорност за њихово непочинство, јер они очигледно имају друге послодавце којима подносе рачун. Не смију се Срби задовољити повећањем плате, а заузврат да њихови потомци добију стигму геноцидног народа за сва времена. Пуно корито се никада није могло мјерити са људском чашћу.
Памћење је залога нашег опстанка! „Овде људско запире познање!“
Ову декларацију доносимо из моралних побуда, „бранећи се од зла домаћега“, свјесни чињенице да не можемо опаметити људе нити се надамо да ће нас глуви чути, нити да ћемо код Брисела, Вашингтона, Берлина или Истанбула пробудити људска осјећања. Од њих се ничему не надамо сем бомбама, свиленом гајтану, оштром коцу или србосјеку. Свака ћутња на ову тему је саучешће у злочину. Зато рекосмо и спасисмо душу.
