Стамене зидине куле Небојше крију у себи приче невољника који су у њој провели дане и ноћи, загледани у немирни Дунав под њеним зидинама, чекајући неизвесну судбину. Један од њих био је грчки јунак и песник Рига од Фере, који је први и последњи пут видео Србију и Београд у својим последњим данима.
Бунтовни син Еладе
Једном је за Ригу од Фере речено да је „својим рођењем и језиком припада Грцима; својом смрћу Србима; а својим мислима и радом, свим балканским народима.“ И заиста, његова прича почиње 1757. године у Тесалији где је рођен у месту Велесину, на четири сата хода од Волоса. Савременици памте да му је право име било Ригас, а презиме је узео по родном месту, те се називао Ригасом Велесинцем или Велестинлисем. Данас популарно презиме Фера добиће после смрти као подсећање на древни град Феру који се налазио у његовој родној Тесалији.
Жеља за знањем води га у Ампелакију, где се налазила једна од бројних академија, односно нека врста више школе, где се школује за учитеља. Још увек у раној младости, добија службу у Кисосу, али овде се не задржава дуго. Наиме, тих година у младом и срчаном Риги почиње да буја отпор према осмалијским освајачима и жеља да домовину ослободи турске власти. Случај је хтео да једно убиство Турчина, у коме је учествовао, убрза његов одлазак међу грчке одметнике на планини Олимп под вођством Спире Зере. Ни овде се не задржава дуго, већ креће пут Атоса где једно време борави у манастиру Ватопед.
Следећа станица на необичном путу младог Риге био је царски град, Костантинопољ, где добија заштиту угледног Александра Ипсилантија, из породице Фанаријота. Овај, готово судбински сусрет, враћа Ригу бар на тренутак у мирне токове живота. Као лични секретар Ипсилантија, наставља школовање, учи стране језике, посебно француски који је говорио као матерњи. По налогу Ипсилантија, 1776. године доспева у Молдавију, где постаје секретар влашког кнеза Николаса Маврогенаса.
Током Руско-турског рата, десиће се још један значајан сусрет. Наиме, као надзорник војске у служби влашког кнеза, среће још једног побуњеника, босанског јаничара, видинског пашу Османа Пазваноглу. Ово необично, и испоставиће се, кобно пријатељство једног Грка и једног Османлије, биће додатно учвршћено када Рига успева да спаси од кнежеве освете Пазваноглуа. Али, времена за мировање није било. Над хоризонтом су се надвијали облаци нове револуције.
Године револуције
У време док су у Француској „летеле главе“ аристократије и рађао се поредак који ће обликовати данашњи изглед Европе, на њеном супротном крају, у Букурешту, ни Рига није мировао. Инспирисан идејама Француске револуције, сања о ослобођењу Грка и свих народа Балкана. Сања и о обнови Византијског царства, под новим републиканским уређењем и са једнаким статусом свих народа и вера. Додуше, у тој његово замисли, Грци би имали повлашћен статус. Ове своје идеје износи у делима „Декларација о правима човека и грађанина“, те „Ново политичко устројство становника Румелије, Мале Азије, Архипелага, Молдавије и Влашке“, штампаним у Бечу где је пристигао после смрти влашког кнеза.
Пише и стихове, политичке памфлете, преводи Марсељезу на грчки и започиње је речима: „синови Грка, устаните“. Оснива и грчки лист Ефемерис, у коме штампа мапу Велике Грчке, те кроз ватрене говоре позива своје савременике на свегрчки устанак. Његове идеје садржане су у реченици која је постала окосница устанка који ће избити деценијама после његове смрти, 1821. године: „Боље је живети један сат као слободан, него четрдесет година бити роб.“
Сматра се да је тих година основао и тајно друштво које се бавило припремањем устанка, али, нажалост, његова преписка је нестала, као и сваки траг овог опасног подухвата. Причало се да је један од чланова био и бунтовни Осман Пазваноглу, који је Турцима правио проблеме од Београда до Варне. Друштво је бујало, идеје су преношене од уха до уха, у срцима потлачених расла је нада. Али, као и сви велики подухвати, и овај је захтевао и велику помоћ.
Кобни сусрет
У жељи да обезбеди подршку за свој устанак, Рига се 1797. године обраћа Наполеону. У жељи да придобије његову подршку, поред ватрених речи, шаље му табакеру направљену од корена ловора из Аполоновог храма. На овај поколон, а и жељан освајања, Наполеон одговара позитивно и договарају сусрет у Венецији, где је било смештен гарнизон француске војске у Италији.
До сусрета, ипак, никада неће доћи. Захваљујући изајнику, грчком трговцу и Ригином сапутнику, Деметриосу Козанитесу, аустријске власти пресрећу Ригу и пратњу у Трсту, и хапсе их.
Као жртве револуције и одржавања добросуседских односа, одлучено је да Рига и седам његових пратилаца буду изручени султану. На турској страни дочекао га је турски заповедник Београда, који заточенике смешта у кулу Небојшу. Уследиће дани мучења, али ни под најгорим мукама, није одао имена својих сарадника.
Глас о Ригином заточеништву, доспео је и до одбеглог Пазваноглу, који креће ка Београду да спаси пријатеља. Чувши ово, а у страху какав би зулум Пазваногуло могао да изазове у Београдском пашалику, Турци се одлучују на очајнички корак. Шта се тачно десило тог јунског дана 1798. године, до данас није тачно разјашњено. Једна верзија каже да су осуђеници изведени на тврђаву и задављени. Други, пак, тврде, да је мржња била толика, да је Рига још жив претестерисан на пола. Сигурно је само да су тела несрећника бачена у Дунав, како би им гроб остао непознат. Слободну Грчку Рига од Фере није доживео, али његове идеје остале су јако семе из којих се родио читав низ ослободилачких покрета. Један од оних који су их пратили, био је унук Ригиног заштитника Ипсилантија, исто назван Александар, који је био један од вођа Хетерије.
У спомен на Ригу од Фере и његову мученичку смрт, данас у Београду једна улица носи име, а као спомен на његове последње дане, на обновљеној кули Небојша постоји спомен-плоча.
извор: ројалистички клуб
