Догађај на Забјелу подијелио је и муслимане. Портал „Санџак данас“ напао је и осудио Џемала Галичића из Подгорице који је благонаклоно фоворио о својим комшијама Ђуришићима, што је за редакцију поменутог портала неприхватљиво, јер пишу: „Галичићево глорификовање “кумства” с потомцима кољача представља морални и историјски пораз. Његов тон подсјећа на поруку да је “четник комшија бољи од муслимана који мисли својом главом”.
Текст са „Санџака данас“ преносимо у цјелини.
Џемал Галичић из подгоричког насеља Забјело недавно је објавио текст у којем, под маском “сусједског јединства”, заправо напада све муслимане Подгорице који се не стиде свога идентитета, него га поносно истичу. Његов текст је пун опасних порука — посебно када са симпатијама говори о породици Ђуришић, чији је најпознатији члан био Павле Ђуришић, злогласни четнички командант и ратни злочинац одговоран за покоље хиљада цивила, углавном Бошњака и муслимана Црне Горе и Санџака. У времену када се друштво покушава суочити с прошлошћу и изградити међувјерски мир на темељима истине, Галичићево глорификовање “кумства” с потомцима кољача представља морални и историјски пораз. Његов тон подсјећа на поруку да је “четник комшија бољи од муслимана који мисли својом главом”.
У свом тексту, Галичић се директно обраћа “Црногорцима исламске вјероисповијести”, називајући их људима који се “плаше да их Срби (четници) не покољу” и позива их да му се јаве “ако желе да иду у Турску”. Такве ријечи нису израз сусједске бриге, већ класичан облик асимилацијског притиска и вријеђања националног достојанства.
Посебно је проблематично што се Галичићева порука тумачи као индиректан напад на Анису Шаховић, Подгоричанку која је јавно и достојанствено истакла да је муслиманка, не стидећи се свога поријекла и вјере. Док Аниса с поносом брани свој идентитет и достојанство, Галичић покушава да је представи као “проблематичну”, јер не дијели његову сервилност према идеологији која је стољећима прогонила муслимане у Црној Гори.
Када Џемал пише да су му “Ђуришићи увијек били Срби, неки и четници, али да нема ништа против тога”, он заправо релативизира четничке злочине. Подсјетимо: Павле Ђуришић био је командант четничких јединица које су у јануару 1943. извршиле масовне покоље Бошњака у Пљевљима, Бијелом Пољу и Гусињу, при чему су страдале читаве породице, жене и дјеца.
Славити “пријатељство” с породицом која с поносом носи то презиме — без јавне осуде или барем моралне дистанце — значи оправдавати злочин и нормализовати идеологију мржње.
Галичићев текст није само сентиментална прича о комшилуку, већ покушај да се четнички дух представи као прихватљив облик националне традиције. Таква порука није безазлена — она понижава све оне Бошњаке и Црногорце исламске вјере који су кроз историју управо од те идеологије страдали.
Насупрот Галичићевој поруци, Аниса Шаховић својом храброшћу показује да бити муслиман у Подгорици значи остати усправан, достојанствен и свој. Њено свједочанство о свакодневним увредама и дискриминацији с којом се суочава открива болну реалност да исламофобија у Црној Гори није нестала — само се промијенила у тону и форми. У друштву гдје се муслимани и даље називају “Турцима”, а њихова лојалност преиспитује, Аниса није проблем. Проблем су они који мисле да су “добри муслимани” само они који шуте и клањају се пред потомцима Павла Ђуришића.
Иако Џемал Галичић покушава да се представи као “глас разума” и “мост међу људима”, његов текст у суштини вријеђа оне који су остали вјерни свом идентитету и вјери. Његова порука “да вам помогнем да одете у Турску” подсјећа на реторику оних који су 1990-их говорили “ако вам се не свиђа, идите у Анадолију”. То није позив на мир – то је позив на ћутњу, покорност и заборав.
Бошњаци Подгорице не дугују никоме извињење зато што су муслимани. Не дугују ни Џемалу Галичићу објашњење зашто не славе Павла Ђуришића. Дугују само себи — да наставе да ходају усправно, као људи који се не продају за лажно комшијско “братство” над заједничким гробовима својих предака. Цијели текст Џемал процитајте испод текста!
