Пише: Лидија Глишић
Када је оснивач првог модерног новинског листа, Теофраст Ренодо, покренуо Ла Газетте 1631. године ријечима: “Постоји једна ствар у којој нећу никоме попустити и остаћу упоран: трагаћу за истином, иако, пак, не јемчим да ће то трагање бити успјешно”, сигурно није могао да наслути у шта ће се та новинарска потрага за истином претворити. Уосталом, и Минхенска декларација ће три и по вијека касније послушати савјет овог љекара и новинара, и за “здравље” и дужност новинарске професије прописати “трагање за истином”.
Свега пет деценија од доношења овог акта, ми више не говоримо о истини о којој се толико причало вјековима уназад, ми говоримо о истини која долази послије истине (пост трутх), али не у временском већ у суштинском смислу, гдје је концепт трагања за истином, па и новинарском, постао превазиђен и неважан.
Иако је улога новинара била значајна и прије буржоаских револуција, тек у бурним историјским временима 17. и 18. вијека, новинари почињу да формирарају и обликују јавно мњење. Управо су то чинили Камиј Демулен у својим новинама Ле Виеуx Цорделиер (Стари Цорделијер) или Жан Пол Мара у Л’Ами ду Пеупле (Пријатељ народа). И како обично “револуције једу своју дјецу”, Камиј је погубљен 1794, само годину дана пошто је убијен Жан Пол. Наравно, ова двојица новинара нису најбољи примјер непристрасне журналистике, више су били пропагандисти својих идеја, али су значајно утицали на обликовање ставова и покретање народа. Управо због тог утицаја, и сви режими који ће доћи, стријепеће од новинарског пера као убојитог оружја које може да покрене опасне друштвене процесе.
Од Хладног рата до врелог профита
Вријеме Хладног рата без бојног поља дуго пола вијека, преселило је борбу за надмоћ великих сила у сферу медија и пропаганде. Свеприсутна контрола у СССР-у претворила је новинаре у голе пропагандисте режима, док је Запад истрајавао у покушају да гарантованом новинарском слободом истакне ружно лице непријатеља, иако је та слобода увијек била директно сразмјерна храбрости и истраживачком капацитету новинара. Завршетком овог дугог рововског рата на бојишту пропаганде, Запад је коначно могао да скине маску са свог медијског лица – тржиште је оберучке прихватило продају медија приватницима и владавина медијских коропрација могла је да почне. Ослобађени од државног утицаја, медији су заувијек бачени у мрежу приватних комерцијалних интереса власника. У ту мрежу ухваћени су и новинари, а принцип новинарске етике и слободе замијењен је надпринципом – профитом. Повјерење у истину коју доносе новинари кроз медије за које раде заувијек је пољуљано.
“Постистински” новинари
Некако упореду са падом повјерења у новинарство мејнстрим медија, појављују се њихови дигитални насљедници. Они ће потпуно обесмислити новинарску професију, и са становишта суштине и у погледу форме.
Живимо у времену “послије истине”, времену противрјечних информација, лажних вијести (факе неwс), плурализма истине… Сви они који својим мобилним телефонима у реаланом времену снимају реалне слике учитавајући им свој смисао, постају цивилни новинари непрегледног пространства интернета. Ако новинари у традиционалним медијима интерпретирају стварност и помажу публици да је разумије, да доноси одлуке и закључке на основу њиховог обликовања, ко ће бити преносилац, тумач и трагач за истином у дигиталној какофонији опречних информација које нас не повезују, већ раздавајују у непомирљиве таборе? Губитком утицаја традиционалних медија као агоре у којој се комуницира, расправља, трага за истином, новинарство престаје да буде професија.
Новинаре замјењују твитераши, јутјубери, блогери и цивилни новинари који своју камеру носе у телефону. Оваква врста интерпретације стварности затвара људе у изабране кругове својих истомишљеника, не пружа могућност другачије аргументације, допушта предрасудама да постану мјера истине.
По дефиницији, истина је сагласје са стварношћу и чињеницама. Да бисмо до ње дошли потребно је да поново постоји новинар коме вјерујемо јер не служи ни профиту ни идеологији, већ са нама дијели информације добијене у напорном процесу новинарског истраживања.
Или је заувијек касно за ону чувену Аристотелову: Платон ми је пријатељ, али ми је истина дража?
извор: ртцг
