Поводом годишњице мартовског погрома над Србима и неалбанцима на Косову и Метохији 2004. године, Савез удружења расељених у Црној Гори подсјећа јавност на један од најстрашнијих и најсрамнијих догађаја у савременој Европи – догађај који ни до данас није добио заслужени епилог. Март 2004. године остаје трајна рана и опомена. У само неколико дана, пред очима међународних мисија, албански екстремисти су спровели организовани погром над српским народом – убијали, прогонили, палили домове и рушили светиње. Хиљаде људи је протјерано, десетине цркава и манастира уништено, а цијеле српске заједнице збрисане са вјековних огњишта. И за све то – готово нико није одговарао.

-Изостанак реакције међународне заједнице није био случајност, већ порука. Порука да су српске жртве мање вриједне. Порука да насиље над Србима може проћи некажњено. Та политика је своју круну доживјела 2008. године, када је проглашена тзв. независност Косова – пројекат који није признала већина држава чланица Уједињених нација, али јесу оне силе које су 1999. године бомбардовањем директно произвеле трагедију и прогон близу 300.000 Срба и других неалбанаца. Тиме је створен опасан преседан – да се злочин исплати, да се етничко чишћење награђује, а да се правда селективно примјењује. Данас, посљедице такве политике осјећа сваки Србин на Косову и Метохији. Срби на КиМ живе у условима сталног притиска, страха и неизвјесности. Ограничено кретање, институционална дискриминација, економска изолација, као и све учесталија хапшења и судски процеси за наводне, често и измишљене ратне злочине – постали су свакодневица. Истовремено, злочини над Србима остају без казне, без истине и без правде, каже Славенко Јовановић, предсједник Удружења.

Ово је, без сумње, наставак исте политике која је довела до масовног егзодуса 1999. године и погрома 2004. године. Исељавање Срба се наставља, тихо, али континуирано, док се преостало становништво своди на живот у енклавама – изоловано, несигурно и лишено основних услова за достојанствен живот. Подсјећамо да су Срби били жртве системских злочина и прогона не само на Косову и Метохији, већ и у Хрватској и Босни и Херцеговини. Ипак, те жртве остају маргинализоване, док се истина упорно изврће.

-Посебно истичемо историјску чињеницу да је Метохија некада била у саставу Зетске бановине, административне јединице у којој су, поред простора данашње Црне Горе, били и већи дио Херцеговине и рашке области. Та историјска повезаност обавезује и данашњу Црну Гору да не окреће главу од страдања српског народа у Метохији. Зато Црна Гора више нема право на ћутање.

Очекујемо да надлежне институције преиспитају одлуку о признању тзв. Косова, коју је донио режим Мила Ђукановића, а која је, према јавно изнесеним ставовима некадашњег премијера Душка Марковића, била супротна вољи више од 80 одсто грађана Црне Горе. Та одлука, јасно је, није само политичка, већ дубоко морална и историјска, и као таква мора бити предмет озбиљног преиспитивања.

Савез удружења расељених са КиМ у Црној Гори захтијева:

•           истину и правду за све српске жртве;

•           кажњавање одговорних за погром 2004. године и све друге злочине;

•           престанак политички мотивисаних процеса против Срба;

•           обезбјеђивање услова за безбједан и достојанствен повратак;

•           пуно поштовање основних људских права српског народа на Косову и Метохији;

•           јаснији, одговорнији и принципијелнији однос Црне Горе према овом питању.

Правда може бити спора, али је неизбјежна. Истина може бити потискивана, али не и избрисана.

Наш захтјев је јасан – слобода, повратак и достојанство за српски народ на Косову и Метохији, наглашава он.