Пише Огњен Војводић

26. априла 1910. године, грегоријанског календара (13. aприла по јулијанском календару) рођен је српски књижевник, филолог, академик Меша Селимовић. Рођен је у Тузли (Босна и Херцеговина – Аустроугарска монархија) у српској породици која је припадала српском становништву Босне и Херцеговине исламизованом у вријеме отоманске окупације Балкана. Породица Меше Селимовића је припадала сталежу занатлија, велепосједника. Његов дједа и преци су били златари. Меша Селимовић је на рођењу добио турско име Мехмед (турски облик арапског имена Мухамед محمد), али се као књижевник и у свакодневном животу потписивао именом Меша. Меша је на тај начин као српски књижевник и филолог изражавао отклон од отоманске окупаторске турско-арапске асимилације српског језика и српског народа. Тиме је показизвао и отклон од југословенске комунистичке културне политике Социјалистичке Југославије која је, у континуитету колонијалне културне политике османске окупације – неоосманизма, исламизовани српски народ Босне и Херцеговине одвајала од српске народности и уставно одредила националним назвом „Муслимански народ“. Тако, можемо рећи, да Меша Селимовић поред рођендана има и свој својеврсни имендан изграђеног свог имена ослобађањем од окупационе отоманске ономастике и крштеног српским језиком.

Године 1930. Меша Селимовић се уписао у студијску групу српско-хрватски језик и југословенска књижевност  Филозофског факултета у Београду, тада престоници Краљевине Југославије (државне творевине формиране од владе и краља Србије са хрватским и словеначким присталицама југословенског уједињења словенских народа, после рушења Аустроугарске монархије у Првом свјетском рату). Уставом Краљевине Југославије српски језик је први пут на простору Краљевина Србије и Црне Горе и у српским установама Далмације, Босне, Херцеговине, Старе Србије троименован у службени назив српско-хрватско-словеначки, а потом двоименован двочланим називом „српско-хрватски“. Меша је дипломирао  1934. године, а од 1935. до 1941. године је радио као професор у Тузли.

Почетком Другог свјетског рата био је ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом. Када је војска Вермахта окупирала простор Краљевине Југославије, Меша је постао члан Комунистичке партије Југославије и Агитпроп-а за источну Босну, а потом политички комесар Тузланског партизанског одреда. На крају Другог свјетског рата и прогона нацистичког окупатора, на простору Краљевине Југославије власт је освојио Комунистички покрет Југославије са уласком Црвене армије Совјетског Савеза на простор Југославије. Комунистичка партија је на простору Краљевине Југославије формирала Социјалистичку федеративну републику Југославију под апсолутном влашћу диктатуре Комунистичке партије Југославије и издијељену границама република формираних према совјетском моделу креирања социјалистичких идеолошких политичких нација названих према географским областима, али и према религијским одређењима у континуитету колонијалних политика колонијалних империја Истока и Запада.

После рата Меша Селимовић је прекомандован у Београд за начелника Одјелења за публикације Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Љета 1945. упознао је Дарославу Божић, због које је напустио супругу из партизанског периода Другог свјетског рата. Зато га је напуштена жена пријавила да живи са буржујком, па је био саслушаван пред партијском комисијом због нарушавања комунистичког морала. Кажњен је августа 1947. године искључењем из Комунистичке партије. Тада је Меша започео нови период свог породичног и стваралачког живота.

Меша је у Београду радио у Комисији за културу и постао начелник за културне везе са иностранством. У часопису „Наша књижевност” објавио је 1946. прву приповјетку Пјесма у Олуји. Вратио се у завичај 1947. године. Радио је у Сарајеву као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“ и предсједник Савеза књижевника Југославије. Године 1969. изабран је у Управни одбор Српске књижевне задруге. Када је у јесен 1970. објавио да жели да оде из Сарајева, напала га је у отвореном писму група младих писаца, а Меша је онда демантовао вест да одлази из Сарајева, али је због помена пресељења у Србију био изложен сталној тортури на политичкој и националној основи због чега је доживио мождани удар јуна 1971. године. Када је комунистичко партијско руководство Србије 1972. осудило активност Српске књижевне задруге, Меша Селимовић је одбио да поднесе оставку на чланство у Главном одбору Српске књижевне задруге. Децембра 1972. радна група ЦК СК БиХ расправљала је са Мешом о његовом одбијању да прими партијски материјал и о Српској књижевној задрузи. Историјска институција српске културе, Српска књижевна задруга, је због одбијања да уклони из назива придјев српски и због континуитета српске културне политике била под политичким притиском југословенске комунистичке власти у Србији.

Меша Селимовић се преселио у Републику Србију јануара 1973. године и живио је у Београду до свог упокојења 11. јула 1982. године, гдје је и сахрањен у Алеји заслужних грађана. Био је редовни члан Српске академије наука и умјетности САНУ. Добитник је бројних награда, од којих су најзначајније: НИН-ова награда, „Горанова награда“, „Његошева награда“. Његово животно дјело је роман „Дервиш и смрт“, у који је уткао породичну драму о убиству рођеног брата који је страдао након рата од комунистичких власти, а који је био партизански првоборац у Другом свјетком рату. Познати романи: „Тврђава“, „Круг“, „Сјећања“, „Туђа земља“, сврстани су у прву категорију српске и свјетске књижевности, а његова филолошка студија „За и против Вука“ представља прворазредно дјело српске и свјетске лингвистике. Током 1971. године покренута је иницијaтива предлагања књижевних дјела Меше Селимовића за Нобелову награду.

ОДБРАНА ЈЕЗИКА СРПСКОГА

Поред отклона од отоманске турско-арапске асимилације српског језика, Меша Селимовић је био критичар латинске германске колонизације српског језика. У својој лингвистичкој студији За и против Вука, Селимовић је анализирао табу-теме југословенске језичке политике, то јест пројекат њемачке аустрославистичке реформе српског језика која је у српском народу промовисана као српска национална реформа српског језика и писма српског филолога Вука Караџића. Мотиви и последице њемачке реформе српског језика су у Југославији програмски прикривани, а данас су вавилонски видљиви у југословенском разграђивању и распрачавању српског језика. Зато је и као академик, добитник Његошеве награде, познати и признати романописац и лингвиста, партизански првоборац, у Социјалистичкој Југославији тешко објавио своју лингвистичку студију.

Меша Селимовић се својом студијом супротставио комунистичкој класној културној „караџићевској“ језичкој политици раскида са континуитетом српског књижевног језика и кодификовања стандарда српског језика као простог „народног“ говора. Програм разграђивања српског књижевног језика је спроводила германска колонијална политика у империјалним интересима према словенском језику као конкурентној култури, а исти програм је одговарао комунистичком покрету ради револуционарног раскида са културом култивисане друштвене класе и ради брзог описмењавања широких народних маса простим језиком за потребе пропаганде и послова просте природе. Селимовић је повјесним прегледом књижевних и филолошких дјела српских писаца 18. и 19. вијека приказао континуитет и квалитет српског књижевног језика, који је аустрославистичком кодификацијом српског језика одбачен и проглашена „позитивна“ национална нула креирања „народног“ српског језика.

Меша је студијом „За и против Вука“ приказао својеврсно шизофрено стање српске језичке свијести и српске језичке политике као последицу њемачке колонизације српског језика, што је приказао и самим насловом студије За и против Вука. Приказао је принципе језичке политике реформе српског језика којом је разграђен српски књижевни језик и распарчана цјеловитост српског језика, а која се у српској лингвистици и језичкој политици велича као национални узор.

Меша у студији приказује и последице исламизације менталитета дијела српског народа и програмско увођење у српски језик турцизама и туђица из иних страних језика, а брисање „словенизама“ – ријечи српског књижевног и народног језика. Критичком анализом „Српског рјечника истолкованог њемачким и латинскијем изразима“, објављеног у Аустријској царевини 1818. године, у програму њемачке колонизације српског језика, који је потписао Вук Караџић као сарадник аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму, Селимовић приказује као примјер брисања из српског језика српских а увођења турских ријечи. Наиме, њемачка аустрославистичка југословенска језичка политика је, у сарадњи са сусједном Отоманском исламском империјом, српски народ у областима Отоманске окупације одређивала према интересим исламског империјализма, то јест као говорнике словенског језика у процесу припајања заједници туркофоних језика, и сходно томе креирала такав модел Речника.

Меша је писао само ћириличким писмом иако је у југословенској језичкој политици било политички пожељно прелажење са ћириличког на латинично писмо, као континуитет католичке културне политике према словенском становништву Балкана. Посебна жеља Меше Селимовића је била да му на надгробној плочи пише име Меша а не Мехмед, и да име буде написано ћириличким писмом.

МЕШИНА ОДБРАНА НАЗИВА СВОЈЕ СРПСКЕ НАРОДНОСТИ

Као признати културни дјелатник, Меша Селимовић се често јавно оглашавао у одбрану своје српске народности која је у Југословенском језичком националном политичком пројекту програмски свођена на категорију републичке правно-политичке припадности Републици Србији, а на повјесним просторима српског народа (Далмацији, Босни, Херцеговини, Црне Гори, Македонији) српска народност, као најбројнија на простору Југославије, је политички преименована према називима југословенских република. Тако је је 12. јуна 1973. Меша писао редакцији „Политике” због политичке осуде књиге Послератна српска књижевност Предрага Палавестре (1945—1970), када су Палавестру политички нападали што је босанске књижевнике уврстио у српску књижевност, због чега је Меша написао, наводећи себе као примјер, да је из муслиманске породице из Босне, али да је српске народности, да припада српском језику и да је српски књижевник. Иначе, идеологија југословенске језичке политике је са позиција политичке моћи спровођена и у Београду као главном граду Југославије, као у свим југословенским социјалистичким републикама, а која се у Србији скоро истом снагом спроводи до данас у континуитету комунистичке културне политике…

У својој биографској књизи „Сјећања“ (Београд-Ријека 1976.) Меша Селимовић је записао: „Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима (Porijeklo porodica, Oslobodjenje, 1971). Мој отац није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање…“ „Негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. […]  И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу.  […] Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свијетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у Дервишу и смрти каже о томе: Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.“

Познато је његово тестаментарно писмо упућено САНУ 1976. године, у коме је написао: „Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту. Како у нашим књижевним приликама долази до нових момената и олаких одлука, ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам. […] Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава. Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром. […] Припадам, дакле, књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.“

извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/