На данашњи дан 1975. године убијена је Бранка Ђукић из села Метеха код Плава када је пошла да се упише у четврти разред гимназије у Пећи.

Кобног дана вратила се аутобусом на Чакор и у поподневним сатима кренула, преко Јечмишта, својој кући.

Изненада испред Бранке стала су два Албанца и препријечила јој пут.

Када јој је један од њих прислонио пиштољ мало изнад браде, успјела је да се отргне и пљуне га, након чега је овај повукао ороз и убио је.

Наредног дана, у цик зоре, истим путем ишао је и њен отац Раде, наишао на мртву Бранку и у наручју је донио кући.

Туга је прекрила његов дом и завичај. Бранка Ђукић је имала само осаманаест година.

Убице су врло брзо ухваћене. Порицале су кривицу док су њихови родитељи у својим исказима нападали суд и милицију.

Посљедњи дан суђења био је 4. децембра 1975. године. У тренутку кад је адвокат једног од оптужених у завршној ријечи затражио ослобађајућу пресуду, Раде Ђукић, који је до тада ћутке пратио процес, извукао је пиштољ, који је у судницу унио тако што га је ставио на стомак и чврсто увезао појас, и са два метка убио Рустема Хасанметаја. Тада је пиштољ заглавио те Раде није успио да пуца и у убициног саучесника.

Онда се мирно предао милицији и рекао: „Другачије нијесам могао“.

Осуђен је на осам, али му је казна смањена на пет година, а након помиловања на три. Казну је издржавао у Спужу гдје је уживао велико поштовање осталих осуђеника. Умро је природном смрћу крајем 2008. године.

На мјесту њене погибије, подигнут је мрамор са сљедећим текстом:

„Овдје погибе Бранка Р. Ђукић 2. септембра 1975. године“, а на подигнутом Бранкином споменику у Спужу уклесани су сљедећи стихови:

„На Чакору високоме,

сретоше је крвождери,

што са њима нешће поћи,

пресудише револвери.

Не заврши гимназију,

но за образ даде главу.

Оде вила у легенду

и вјечиту стече славу.

Освети је отац Раде,

то витешки он учини.

С тим подиже вјечни спомен

својој људској величини.“

Пјесму о овом трагичном догађају су опјевали народни гуслари Божидар Ђукић и Чедомир Нишавић.