РАЗГОВАРАО: Добрица ГАЈИЋ

Уместо да 13. јула 2003. године присуствује откривању споменика војводи Павлу Ђуришићу у селу Горње Заостро крај Берана, његов син Илија Ђуришић, заједно са синовима Павлом и Марком, присуствовао је само помену славном четничком команданту и његовим пострадалим саборцима у манастиру Ђурђеви ступови. Наиме, неколико дана пре тога, 7. јула, на сам Ивањдан, црногорска полиција дигла је у ваздух постоље за споменик Павлу Ђуришићу, забранивши планирано окупљање у Горњем Заостру.

Ипак, док се централна државна свечаност поводом ”Дана устанка народа Црне Горе” одржавала на партизанском гробљу на Брези код Колашина, где је председник СУБНОР-а Црне Горе Андрија Николић казао да ”Равна и Црна Гора не могу заједно”, Одбор за подизање споменика Павлу Ђуришићу успео је да у Ђурђевим ступовима, и поред присуства јаких полицијских снага, одржи достојан парастос свим страдалим за веру православну, после чега су говорили епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, затим Павлов син Илија Ђуришић, писац Антоније Ђурић и др.

По договору са г. Илијом Ђуришићем, већ сутрадан, дакле 14. јула 2003, нашли смо се у београдском хотелу ”Мажестик”, где је тог поподнева син војводе Павла Ђуришића дао ексклузивни интервју за ”Погледе”. Наравно, на велико задовољство аутора овог разговора, који је често знао да на бројним опозиционим митинзима у протеклој деценији, заједно са осталим учесницима, из свег гласа запева легендарну песму ”Ђуришићу, млад мајоре”.

ПОГЛЕДИ: Господине Ђуришићу, колико сте година имали када је Ваш отац настрадао?

ЂУРИШИЋ: Ја сам се родио 5. јула 1940, тако да сам, у ствари, имао непуних пет година када је он настрадао. По свим детаљима, изгледа да је мој отац настрадао у априлу, а можда и мају 1945. године, тако да ја још нисам имао пуних пет година када се то догодило. Заправо, он је настрадао у Јасеновцу, негде између априла и маја 1945. године, не знам ни сам тачно ког датума. Нико не зна тачан датум, наравно, али то је било отприлике у то доба.

ПОГЛЕДИ: Да ли га се, уопште, сећате?

ЂУРИШИЋ: Врло мало. Пре свега, ја нисам био с њим у току рата, јер је он био са борцима. Ми смо, жене, деца и комора, увек били, понекад и два-три дана иза њих, када смо се повлачили кроз Босну. Он би, с времена на време, дошао да види моју мајку и мене, али се ја тога врло мало сећам. Сећам се само једног детаља, да је он дошао једанпут и онда извадио пиштољ, испразнио га и дао ми да се играм. А, с друге стране, ја сам имао, као што рекох, непуних пет година. Он је имао браду, и сви около са брадом су били мој отац, јер су сви изгледали исто. Тако да ми је у сећању то врло мало остало. Не сећам се њега много.

ПОГЛЕДИ: Где сте се налазили у тренутку када је његова група кренула ка Јасеновцу?

ЂУРИШИЋ: Пре тога, моја мајка је одбила да пређе Врбас и да иде кроз хрватску територију. Она се више бојала усташа него партизана и рекла је да ћемо ми да останемо са ове стране Врбаса. Она је решила да са мном и са још једном женом ту останемо, тако да нисмо ни прелазили са оне стране Врбаса. После је дошла једна партизанска јединица, ја мислим да су били Словенци. Сећам се да нисам добро разумео шта су говорили, па сам мами стално причао да су нас Швабе ухватиле, јер сам као дете само ту реч знао. Та партизанска јединица нас је, да кажем заробила, мада је ту било само две жене и дете, и одвела у логор. Ја мислим да је то било у Сарајеву. Не знам колико дуго времена смо ту остали. Одатле су нас на крају пустили и онда смо отишли у Црну Гору. Било је тако одређено, јер су они све оне који су били заробљени слали у крајеве одакле су, да им тамо локални судови суде. Зато су нас и послали у Црну Гору, у Беране.

ПОГЛЕДИ: Ви сте јединац?

ЂУРИШИЋ: Имао сам сестру, али је она умрла 1943. године.

ПОГЛЕДИ: Како се звала?

ЂУРИШИЋ: Она се звала Љиљана. Љиља је умрла од неких компликација, вероватно од запаљења плућа. Онда није било лекова, а тада је мој отац био у заробљенишву у немачком логору, тако да није био ту када је она умрла.

ПОГЛЕДИ: Када је рођена?

ЂУРИШИЋ: Она је рођена 1937. године. Значи, била је три године старија од мене.

ПОГЛЕДИ: Шта се са Вама после дешавало? Како сте са мајком доспели у емиграцију?

ЂУРИШИЋ: Ја сам прешао у емиграцију 1960. године. Сам. Ишао сам преко Олимпијаде која се одржавала 1960. у Риму. Стигао сам некако на ту олимпијаду и више се нисам враћао. Моја мајка је дошла 1964. године и живела је са мном. Ја сам се у међувремену оженио и она је одгајала моје синове.

ПОГЛЕДИ: Како се зове Ваша супруга и које године су Вам рођена деца?

ЂУРИШИЋ: Моја супруга се зове Лоес. То је енглеско име које нема неки директан превод на српски. Деца ми се зову Павле, коме сам, као првенцу, дао име по оцу, наравно, а млађи син зове се Марко. Обојица су адвокати и живе у Чикагу. Павле је рођен 26. децембра 1965. године, а Марко је 26. маја 1969. године. Марко ради за државу Илиноис. Он је њихов легални саветник у комисији за алкохол. То је државни посао. Павле има своју канцеларију. Он ради ”генерал-праксу”, али највише, у ствари, ради емиграцију. Ради са људима који долазе у Америку, којима су потребне визе, који хоће да доведу породице итд. Дакле, ради са свима. Он има, наравно, масу муштерија или клијената који су Срби, али има и муслимане из Босне, Хрвате, људе из помешаних бракова и др.

ПОГЛЕДИ: Да ли се Ваша мајка преудала по доласку у Америку?

ЂУРИШИЋ: Да, она се касније преудала. Удала се за бившег официра, који је био у немачком заробљеништву, господина Душана Мирковића, једног дивног човека. Он је био ђенералштабни официр за време рата и остао је као заробљеник у Немачкој. После много година, пошто се нису знали пре тога, они су се упознали у Чикагу. Када су моја деца одрасла и када су имала 12-15 година, она је решила, да не би седела сама по цео дан код куће, да се преуда. Дотле је гајила моју децу, пошто је моја жена радила, ја сам радио, и она нам је помагала да нам деца не буду сама. Значи, после тога се преудала за господина Мирковића, била са њим у браку три-четири године, онда се разболела и умрла 1981. године.

ПОГЛЕДИ: Чиме сте се Ви бавили у емиграцији?

ЂУРИШИЋ: Кад сам стигао тамо, прво сам почео школу, па сам то после напустио. Било ми је занимљивије да живим, а досадно да се школујем.

ПОГЛЕДИ: Коју школу сте започели?

ЂУРИШИЋ: Почео сам универзитет у Бафалу, то је град у држави Њујорк. Тамо сам започео Машински факултет. Међутим, није ми се то допало. Онда сам га напустио, па сам отишао у америчку војску, где сам одслужио две године. У међувремену сам срео своју жену, која је пореклом из Филаделфије. Када сам се вратио из војске, поново сам кренуо у школу и онда сам у Чикагу завршио универзитет који се зове Норт Вестерн. После тога сам се запослио у једној компанији која је правила разноразне производе, абажуре за лампе итд. Двеста-триста људи је ту радило, и ту сам остао тридесет седам година. Постао сам директор, а онда кроз акције и сувласник, тако да сам се добро пласирао и лепо живео. Пензионисао сам се пре отприлике годину и по дана.

ПОГЛЕДИ: Паралелно сте били ангажовани у Српском издавачко-културном друштву ”Његош”, које је имало свој часопис и било једна од најутицајнијих емигрантских организација?

ЂУРИШИЋ: Када сам стигао тамо, ја сам од првог дана био члан тога друштва, а у задњих 13-14 година био сам и његов председник. То је било дивно друштво, које је штампало преко 80 књига. Његови оснивачи су почели са радом 1952. године, али је друштво формално основано 1956. године. Њихов циљ је био да, како су то они рекли, пишу алтернативну историје коју је тада писала комунистичка влада, јер је овде постојао само један део те историје, њихов део историје између 1941. и 1945. године.

Алтернатива друштва ”Његош” је била да се напише историја тога времена онако како су је доживели њени очевици. И они су то написали кроз, као што рекох, осамдесет и неколико свезака. То су били људи који су учествовали у рату, очевици борби, који су били официри, обични војници или четници који су знали своја села, који су знали догађаје, који су били Дражини сарадници. Тако да је то представљано на један други начин. И кад неко чита те свеске, он види да цео тај покрет није био, као што су то комунисти представили, састављен од неких четничко-усташких банди, као да смо ми и усташе били заједно.

Напротив, то је била Краљевска војска у отаџбини, где смо ми имали команданта Дражу Михаиловића, који је био одговоран за све и који је издавао команде које су сви остали морали да прате. Јер, то је била организована војска, са наредбама, чиновима, депешама и шифрама, што није била мала ствар, јер да је то била обична банда и мали проценат људи, као што је комунистичка историја показивала, грађански рат не би трајао четири године.

ПОГЛЕДИ: Свакако, па и Ваш отац је био школовани официр?

ЂУРИШИЋ: Био је академац, официр који је завршио Војну академију. Интересантно је да је он са многим каснијим партизанским генералима био у истој класи, као што је био Велимир Терзић. То му је био школски друг, који му је за време рата писао писма. То ми је мајка рекла, ја се тога, наравно, не сећам. Писао је писма у којима је тврдио да је Павле на погрешној страни, а да је он, Велимир Терзић, на правој страни, на која му је Павле одговорао да је управо обрнуто. Да су се и Велимир Терзић и Павле Ђуришић заклели краљу, и да је Велимир Терзић напустио краља и отаџбину, а не Павле Ђуришић или његови официри.

ПОГЛЕДИ: Да ли је ово први пут да сте дошли у Србију?

ЂУРИШИЋ: Не, дошао сам прошле године у мају и то ми је било први пут после 42 године. Ја сам у Београду, у ствари, одрастао. Ту сам завршио Светосавску основну школу и Четрнаесту београдску гимназију, тако да сам у Београду живео дуже него игде, сем Чикага. Чак много више него у Црној Гори. Али, ово ми је било први пут да сам отишао у Црну Гору, после 51 године.

 

ПОГЛЕДИ: После подизања у ваздух постамента за споменик Вашем оцу и забране окупљања у Горњем Заостру, како Вам читава та ујдурма изгледа?

ЂУРИШИЋ: Очекивао сам да ће они, на неки начин, покушати да нам то спрече. Да ће ставити кордон полиције и пробати да то одуговлаче, да ће да нас испитују и да нам мало сметају, али нисам очекивао да ће да минирају постоље за споменик. Ипак сам мислио да је та тзв. демократизација дошла до једног момента да те ствари треба да се забораве, јер је то било пре 60 година, и да тај братоубилачки рат треба већ једном да се заврши.

Међутим, после овога видим јасно да у Црној Гори не постоји никаква демократија. Нема ни сенке демократије, јер основе демократије су да постоји људско право, људска имовина, слобода путовања. Они нама нису дали да одемо у то село, где је то постоље урађено на приватном имању. То није урбанистички центар, да ја вама кажем да ви правите споменик у урбанистичком центру и да немате дозволу. Ради се о приватном имању које је Комитет за подизање споменика мом оцу купио од приватника. То је споменик који је требало да се направи људима које смо ми сматрали нашим ветеранима, који су се борили за народ и отаџбину.

Али, комунистичка влада под Ђукановићем, ја их зовем комунисти, мада не верујем да су они комунисти – ја не знам шта су! – показала је да у Црној Гори не постоји ни сенка демократије. Црна Гора има претензије да уђе у Европску унију, али Европљани, Западна Европа, неће никога примити ко не поштује основне демократске принципе. А у Црној Гори не постоје основни демократски принципи. Ако они свом народу говоре да ће да уђу у Европску унију, они заваравају народ, јер се то неће тако лако десити, ни тако брзо ако се настави овакав систем. Према томе, то је било запрепашћење, да су они осетили потребу да то раде. То је оно што је мене највише зачудило.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте видели изливени споменик?

ЂУРИШИЋ: Нисам видео споменик. Шта је било? Споменик смо оставили на једном месту, то је требало да се у четвртак или петак довезе и стави, да би онда, у недељу, 13. јула, био откривен. Међутим, када су они минирали постоље, 7. јула, онда нисмо донели споменик, тако да нисам имао прилике да га видим. Имам његове фотографије, тако да знам како изгледа, али сам споменик, бисту, нисам видео.

ПОГЛЕДИ: Као човек који је био председник друштва ”Његош”, како гледате на захтеве за одвајање Црне Горе од Србије и инсистирање на црногорској националној посебности?

ЂУРИШИЋ: Могу само своје лично мишљење да кажем. Ја нисам за одвајање Црне Горе од Србије. Мислим да су Дража Михаиловић и мој отац погинули за ту заједницу. Људи то заборављају. Када је Дража покренуо рат за ослобођење, он је покренуо рат за ослобођење не само Србије и Црне Горе, него Југославије, тако да сам ја у том духу одрастао. Дакле, за ту заједницу. Значи, нисам за то да дође до расцепа између Србије и Црне Горе.

Што се тиче црногорске нације, ја не знам шта је то. То је неки провинцијски израз, који ја не разумем. Када ми неко каже, ја сам Херцеговац, да ли ја стварам од тога херцеговачку нацију? Ако неко каже, ја сам Шумадинац, да ли је то шумадијска нација? Ако неко каже, ја сам Босанац, да ли је то босанска нација? Рећи Црногорац, то не значи да се аутоматски ствара црногорска нација. Ако кажем Црногорац, ја сам Србин, као онај Херцеговац што је Србин, као онај Шумадинац што је Србин, као Војвођанин што је Србин.

Према томе, мислим да израз ”црногорска нација” представља последицу идеолошког расцепа и намере Титове власти, која је хтела да направи такву ситуацију у земљи по принципу ”подели па владај”. Дакле, ја нисам за ту поделу, ја у то не верујем. Ја не верујем ни у нову ”црногорску цркву” коју они праве. Како то може да се прави ”црногорска црква”? То је српска црква. Како може да постоји нека нова црква и неке нове владике?

ПОГЛЕДИ: Мислите да Мило Ђукановић стоји иза тога?

ЂУРИШИЋ: Мислим да је то Ђукановићево масло и да он то подржава, или бар одобрава на један начин. Када сам био на Цетињу, видео сам оне који носе сепаратистичке заставе. Како Ђукановићу не смета тај сепаратизам, а смета му споменик Павлу Ђуришићу? Колико је то чудно, колико се све то изменило. Комунизам, који је био за ”братство и јединство”, сада дозвољава и подржава тај сепаратизам. Дошао сам до закључка да они и сепаратисти заједно раде против интереса српског народа. Мислим да ће овај народ једнога дана то да примети. Ако дође до расцепа између Србије и Црне Горе на независну Црну Гору и независну Србију, то може да се деси само на демократски начин, да већина народа за то гласа. Међутим, они врло добро знају да је већина народа против тога и да никада то неће дозволити.

ПОГЛЕДИ: Да ли друштво ”Његош” и даље постоји или је угашено?

ЂУРИШИЋ: Друштво ”Његош” и данас постоји. Оно није угашено, него смо га ”успавали”. Ево зашто. Ми смо се мало збунили о чему ћемо да пишемо. Малопре сам рекао шта је до сада била основа друштва ”Његош”, а то је да се пише алтернативна историја. Међутим, ми смо то написали кроз осамдесет и нешто свезака, а овде се у задњих неколико година ситуација променила. Сада се овде много више пише о историјским догађајима, много се више зна него што ми тамо знамо. Ви сада имате овде људе који о томе много боље знају и много су способнији.

Према томе, сада тај део историје Југославије они пишу овде. Са те стране сврха ”Његоша” мора да се мало помери. Ми ћемо можда да пређемо на друге ствари, да се базирамо на штампање културних или историјских књига, али не више политичких књига, или не више историјско-политичких књига, које су нам до сада биле циљ. Сада о томе размишљамо, тако да моментално не радимо ништа. Али, друштво није затворено, оно и даље постоји, и ми ћемо да наставимо да радимо, само што сада бирамо шта ћемо да радимо, јер нема потребе да на исту тему ми пишемо тамо, када се о томе пише овде.

ПОГЛЕДИ: Шта сте са синовима предузели да се скрене пажња јавности на недопустиво понашање црногорске власти? Коме сте се обратили?

ЂУРИШИЋ: Ми смо отишли у америчку амбасаду и написали протест који сам ја, као амерички грађанин, потписао, где смо протестовали против ове акције црногорске владе. Ми смо, једноставно, рекли да ово није акција једне демократске земље и да Американци треба да погледају коме помажу. Ако они почну да помажу недемократске земље, где ће им бити крај? И да они размисле о томе, пре свега због тога што је и моја фамилија лично уложила паре у то, а не зато што је то гробница мога оца или споменик на гробљу. Ми смо улагали у то као што су и остали давали паре. Значи, они су упропастили личну имовину, јер то није било њихово, то је било приватно.

Они нам нису дозволили слободу кретања у Црној Гори, што је основни демократски принцип, нису нам, мање-више, дозволили ни слободу говора, као што нису дозволили да одемо тамо и да се сликамо на том месту. И зато смо ми тај протест уложили код америчке амбасаде. Ми смо, такође, писали осталим Србима у дијаспори, да сви они својим владама о томе пишу, по Француској, по Немачкој, по Шпанији, где год живе. Када се вратим у Америку, ја ћу цео овај случај да представим америчкој јавности, али и код америчке владе, да се зна о чему се ради. Решили смо да тај споменик пошто-пото подигнемо. Ми имамо свој циљ и идемо ка томе кроз један легални процес.

Ми ћемо, једноставно, тражити да нам црногорски суд дозволи да то урадимо. Са те стране ћемо да тражимо од Американаца да утичу на црногорску владу да то дозволи, јер ако Црна Гора има претензију да буде демократска земља, онда мора демократски да се понаша. Јер, у демократској земљи ми немамо страха, страх постоји у оној земљи где нема демократије.

ПОГЛЕДИ: При крају разговора, као син велике историјске личности, који је имао прилику да и кроз емигрантску литературу доста тога сазна о њему, шта мислите историјској димензији војводе Павла Ђуришића?

ЂУРИШИЋ: Павле Ћуришић, као официр Краљевске војске у отаџбини, и један од команданата Драже Михаиловића, кренуо је у рат да брани земљу и свој народ. Ситуација је у сваком рату ”течна”, увек се меша, и никад се не зна шта ће се десити. Они су се нашли у једној врло тешкој ситуацији, зато што су били нападнути са свих страна, са малим могућностима да се извуку, али су покушавали да нешто ураде. Шта је он урадио велико? Као што је Дража био за све нас духовни вођа, Павле Ђуришић је био духовни вођа у Црној Гори, где је он могао да скупи људе око себе и да им каже да не падају у депресију, јер ће једнога дана доћи слобода и краљ.

Нажалост, то се на други начин завршило, али један од највећих потеза које је он урадио, јесте што је дао бар наду том народу за време тих неколико година. Један од примера је када је он, после осам месеци, побегао из заробљеништва. Наиме, када су Немци заробили три хиљаде четника, и њега, његовог ађутанта и начелника штаба послали авионом у Берлин, тај покрет у Црној Гори само што се није распао. После његовог повратка, он је све то поново мобилисао, тако да је на крају рата опет имао неколико хиљада војника и неколико десетина хиљада присталица. То је за једну малу земљу био доказ да се она налази на правом путу и да је цео покрет Драже Михаиловића био на том путу.

На несрећу, после драматичног развоја међународне ситуације и политичких догађаја, ми смо се на крају рата нашли на погрешној страни. Савезници су нас издали, напустили Дражу и цео наш покрет, тако да се то није завршило на онај начин како су они очекивали, али је Павле Ђуришић отишао у тај рат као Србин, као Црногорац, и бранитељ српског народа.

ПОГЛЕДИ: Реците ми, на самом крају, како је, према Вашем виђењу, дошло до тога да се војвода Ђуришић одвоји од Михаиловићевих јединица и самостално крене ка Словенији?

ЂУРИШИЋ: О томе су доста писали и људи који ништа не знају. У свесци број седам у ”Његошу” пише како се све то тачно догађало. Неки то посматрају као да су Павле и они који су били са њим на своју руку одлучили да иду у том правцу. То није тачно. И то никад није могло да се деси. Све је то било повезано са Дражом. Не заборавите да је и идеолог Равногорског покрета Драгиша Васић отишао са Павлом, да је отишао и Зарија Остојић, да су многи четнички команданти отишли. То је све било у договору. Дража је на крају послао и генерала Дамјановића да очекује Павла и његову команду у Словенији, тако да се све то одвијало са неким планом. Људи представљају Дражу као да је крај њега свако смео да ради шта је хтео. То није тачно. Дража Михаиловић је био врховни командант. То што је он рекао, то се извршавало. Павле Ђуришић је био официр који је био подређен Дражи и морао је да извршава оно шта му Михаиловић каже.

извор: Погледи, број 259, октобар 2003.