Путовање кроз вријеме је стални предмет интересовања научне фантастике. Чак и званична наука, односно барем неколицина физичара, сматрају да је тако нешто могуће, макар на квантном нивоу. Оваква дилема, на коју чак ни лаичка јавност не остаје равнодушна, једино може да буде ријешена сучељавањем двију најуспјешнијих физичких теорија – Ајнштајнове теорије опште релативности и квантне механике.
За моје путовање кроз вријеме немају заслугу Алберт Ајнштајн, Макс Планк или Нилс Бор, па чак ни разни црни и бијели магови, екстрасенси, илузионисти или опсенари. У питању је било нешто сасвим друго. Времеплов је ненадано почео мојом посјетом једној покојној фабрици, некадашњем поносу социјалистичке Црне Горе, чији су радници својевремено показали изузетан револуционарни потенцијал.
Истина, фабрика као таква већ одавно не постоји, већ само њено “археолошко налазиште” . Од некадашњих погонских хала су остале само тоне шута, старих цигала и арматуре, као и тешке наслаге сагорелог уља по подовима.Постоје још увијек колико толико очуване канцеларије и магацински простор, са малолобројним запосленима, који упркос замршеним имовинско-правним односа полажу право на посмртне остатке овог бившег југословенског привредног гиганта.
Они сада нуде само оно што могу понудити, а то је закуп руинираног али употребљивог, магацинског простора. Уђем, прописно најављен, код особе коју називају директором. После почетне невјерице, почињем да се питам да нисам у неком временском џепу или сам грешком упао на пробу позоришну представе Александра Поповића или Љубомира Симовића. Канцеларија читавим својим садржајем припада седамдесетим годинама прошлог вијека, па чак и сви присутни у њој . Алкохол је већ учинио своје, иако није ни 10 сати, атмосфера је потпуно кафанска. Једина грешка у сценографији је што нигдје нема коњака Звечево, да би баш све било у духу времена.
Прелазим погледом, нема једног јединог рачунара, писаће машине, калкулатора,чак ни роковника….. Не преостаје ми ништа друго до да помислим да све информације држе у глави, што би могло друго. Још увијек ипак гајим танану наду да ће да се отворе двери неког временског тунела који води до садашњости, гдје ће да ме дочека неки виши референт – комерцијалиста за рачунаром, са већ спремном “лепезом” понуда.Таква канцеларија наравно не постоји. Такозвани директор се лично, поприлично самоувјерено залијеће гомили зелених регистратора и непогрешиво бира један од њих, по само њему знаном критеријуму. Почиње бесомучно листање, које траје, али ниво његовог самопоуздања не опада, односно што би физичари рекли, константан је у јединици времена. Имао сам утисак да би зачарани директор био спреман да данима листа регистраторе, да нисам уљудно сугерисао да би можда требало да навратим
неки наредни дан, како би они натенане пронашли ту шифровану информацију, сакривену и од њих самих.
Ово друго нисам рекао, само сам помислио. Поштујем Дон Кихоте који праве неке друге
изборе и занемарују заводљиве тривијалности данашњег времена, али у овом случају је у питању била нека друга квака. Неподношљива лијеност духа.
Пролазећи кроз фабрички круг, убрзано прођох кроз 80-те и 90-те . У ретовизору је лагано нестајала фатаморгана, па се са олакшањем вратих у 2020.
Из књиге “Ноћ на Земљи”
