Једини преживјели из никшићко-шавничке групе који је преживио заробљеништво у логору Лори, Веселин Бојовић казао је да држава ништа за њега и за остале војнике није урадила нити је за све ове године добио никакву помоћ. Присјетио се стравичних детаља из овог логора, наводећи да су у једном трену молили да их убију, а нагласио је да су у том логору „посебан пик имали на Црногорце.“ Навео је и да држава даје милионе за Морињ, а да су на њих заборавили.

“Нисам добио никакву надокнаду, никакву помоћ ни медицинску. Био сам код неуропсихијатра пијем терапију. Никакву заштиту, ништа нисам добио, нити се ко окренуо према мени. Никаву помоћ нисам добио. нико из Војске ме није назвао, чак ми књижица војна није заведена, Ништа није уписано, без оно што сам одслужио. Ништа ми то није заведено, стоји књижица. Да су ми макар уписали дупли радни стаж, да се види да ме пошаљу у неку инвалидску пензију. Више не знам коме да се обратим. Сметам ли ја коме. Изгледа да сметам. Овај Радман се нормално шета са Ибрахинмовићем, направили су спомен плоћу у Морињу, ко је убијен у Морињу?”, навео је Бојовић у емисији Прес плус са Рајком Раичевић.

“70 људи је убијено у Лори, а колико је стварно то нико не зна. Мени није познато ко је убијен у Морињу. При нама шта је рађено у Лори људима, то је стварно за сваку осуду. Не знам више коју ријеч да употребим, брука је шта раде са људима. Шта је с породицама ових убијених, живе од борачке пензије од 350 еура, причао сам с тим породицама, то је брука и срамота. Ко се обрнуо на њих, нико те не познаје. Да се не би замјерали Хрватској и Европској унији због тога се овако односе према нама. Нек се Спајић окрене нама, мени и породицама ових мученика. Кад могу Морињу 17 милиона, што не могу нас обештетити. Шта смо ми, и ми смо грађани Црне Горе”, казао је Бојовић те додао да га медији највише посјећују.

“Молили смо да нас убију”

“Након 34 године на помен Лоре јављају му се слике страве и ужаса. Кад се пробудите ноћу и не можете да заспете, јауци, шкрипа врата, устајање у два сата увече оџвања ноћима нон стоп. Боли неправда, 34 године, шта су људима радили и како, то знају људи који су пролазили ту тортуру. Велика је мука, као што је човјек старији, све више и више боли. Како вријеме одмиче све је теже”, испричао је Бојовић.

У Лори је дочекао 20 рођендан.

“Био сам у Брчко као млади војник, добио сам прекоманду у Чапљину, после у војном складишту, гђе су били испражњени магацини. У том складишту ја сам служио војску у Чапљини, 10 километара од Габеле. Ту је та једна долина, ту сам возио војску и довозио храну. Кад су ме вратили са моста преко Неретве, тад смо једва живу главу извкули. После смо остављени без иђе ичега. Команда из Мостара нас је оставила, викали су немојте свакоме предати то. Они су нас предали у руке Хрватској, нас су оставили као мамац и дан данас није јасно због чега. То је била млада војска, морали смо по цијелу ноћ да држимо стражу. Могли су нас каменом убити одозго. То је увала била, около су била брда, остављени смо сами на сувом”, присјетио се он.

Како је навео, заробљени су 12. априла,дошли су са комбијем и са капуљачама на глави.

“Превезли су нас у Лору, приредили су нам дочек. Имате поређану војску с једне и с друге стране, они те ухвате и кажу овај је мој, овај је мој и одводе нас у ћелије. Јасно нам је шта ће се десити. Тамо смо затекли неке жене и ми смо били међу првим заробљеницима. Жене су чистиле и рибале ходнике, видио сам да су свашта радили од њих. Вјерујте четврди дан малтретирања на патосу нема ништа, туриш војничку чизму под главу и да одмориш. Четврти су нам дан дали хљеба и сира, нису нам дали ни воде, само су нас посипали. Дехидрирао си скроз, издводе те на круг. После тога су довели пилоте, резервисте. Онда је блаже било. Једно вријеме сам био у ћелији са пилотима. Био сам у блоку Б. Блок Ц је био најзлогласнији блок, тамо ни јасеновац није био. Знам по причи Луке Аџића, Весе Делића Лука је преживио и налази се у тешком психофизичком стању после тога је и умро”, навео је он.

Мучили су их и прикључивали на струју.

“То је као индукција, индуковани телефон приковча те на струју и проспе воду испод тебе. Завртиш да зовнеш родитеље, мораш јер те лупи пендреком и кад окренеш то те баци. То је мука, онда изводе на круг у два сата ноћи купање шмрковима, упале хидрант од два цола. То те баца на под, вриштиш. То траје неких пет, десет минута. Онда бије, напију се њихови с ратишта и онда се иживљавају над нама. Свашта су тјерали да раде. Ово је за кратко вријеме, људима то радити. Тјерали су човјека од 72 године на кољенима да пије сапуницу”, прича он.

Бојовић наводи и да се није могло издржати, ни психички, ни физички. Истакао је и да никог није убио.

“Кога да убијем, када? Никакво наоружање нисмо имали. Кога да убијем, пола момака није знало да држи пушку, а не да убије некога. Молио сам Бога да умрем само да се заврши агонија. Кад нас тјерају свашта да радимо, одемо да чистимо касарну гђе је била наша војска, ту су њихови рањеници били, ту су нас тјерали свашта да радимо. Није ни за причу, свашта смо чистили. Тјерали су нас да на кољена чупамо траву, они те са штакама ударају. Свашта су радили”, казао је Бојовић.

Он није желио да све детаље ужаса прича пред камером, али се присјетио да је налазио и ђелове тијела.

“Кад су били Црногорци те три ноћи тамо, клање и урнебес је био у том блоку Ц. Моја ћелија је била до тог блока. Ту су јауци преклињање да их убију, закољу. Изјутра, ја и још један момак смо чистили цијели ходник, вц је био отворен. Било је све крваво, уво, полни орган… Крви је било, људи су преклињали да их убијемо да им дамо чашу воде. Овај један је викао да смо Црногорци, не можеш да им даш кап воде изнад тебе је чувар. јутро после, нема ништа, ја питам шта је било са њима. Казали су ми да су ми земљаци у хладњачи”, рекао је Бојовић.

“Посебан пик су имали на Црногорце”

“У коју су ћелију Црногорци, нек излазе вани. Да ли је то због тога ратишта херцеговачког. Било је доста војника из Србије и БиХ, али нешто су имали против Црногораца. Зна имена свих чувара у Лори, и чуваре злогласног блока Ц: Томо Дуић и његова супруга, Тања Белогардић против ње су људи и свједочили, она је сад унапријеђена, Емилио Гунгур, Анте Гудић, Анђелко Ботић, док их Златко Сулејмановић и браћа Перишић они су једини који нас нису такли. Било је чувара који се нису опходнили на начин као неки. Они нас нису такли прстом и поштовали су начела Женевске конвенције”, напоменуо је Бојовић.

Пред хрватским тужилаштвом су се водили случајеви Лора један и Лора два, за њих су донешене пресуде због нехуманих односа према војницима из БиХ и Србије, док је незванични случај Лора три се односи на Ц блок у односу на 15 црногорских војника који су мучени. Два пута је давао изјаву, 2012. и фебруара 2025. године.

“Нико се не обраћа из тужилаштва, ни из Владе Хрватске. Нико ништа, ја не знам шта сам ја заслужио, да се насмијем од муке. Три сата је по замолници хрватског тужилаштва давао изјаву у црногорском тужилаштву.Вјерујте постоји нека нада, све ће урадити, тешка је ситуација и то тешко иде са тим тужилаштвом”, рекао је Бојовић.

Није гајио наду да је неки од војника жив

“Знао сам да нису живи, њихове породице су ме звали и састајао сам се, али знао сам да ти војници нису живи”, нагласио је он.

Био је на сахрани у марту 2004. године.

“Тешко је сјећање на ту годину. Цијели Никшић је плакао кад су допремљена 14 тијела из Хрватске. Небо је плакало и тај дан. Не знам ко није дошао, срамота је да се нико из Владе не појави. Страхота је било гледати оне старце, а да се нико из владе не појави из врха власти да дочека те мученике. То је срамота. Причао му је отац Неђељка Јанковића, кад је пошао имао је бурму, усјечена је на руци, дошао је нема ни бурме, а тај прст нема ожиљка. Говорио је – немојте ми довозити та туђа тијела, нема ни ожиљка на том прсту. Ова довезена тијела нијесу већине војника. Теже пада то да се не могу наћи остаци, него смрт”, наглашаваа Бојовић.

“До гроба ће носити ране из Лоре”

Присјетио се и размјене заробљеника, кад им радост што иду прекида још једно мучење.

“Највише кад ти кажу да идеш на размјену, ујутру у пет сати, сав си радостан и скачеш, Прије тога малтретирање и онда изгубиш вољу да ће те размијенити. Да није било Међународног Црвеног крста да нас нису евидентирали, не би изашли живи. Породица није ни знала шта је с нама. Кога је евидентирао тај је изашао, а кога није тај није жив изашао. Сакрију у бункере ове из блока Ц”, наводи он.

Докторка која их је прегледала кад су изашли, пиитала је да ли је могуће да ово људи раде.

“Тада је код Осјека била размјена, сви за све. Ту су нас размијенили, ту је било цијели дан разглабање око пилота, ови наши су морали да дају неке кољаче њихове да би била размјена. Прођеш тамо, стигнеш на српску земљу, љубиш земљу. Када је дошао у Његовође, не познајеш ни своје неке. Ту је долазио свијет, можете замислити сусрет с породицом. Отац и мајка нису могли да издрже. Породица трпи и трпјела је моје, није то све лако преживјети”, истиче он.

Поручује и да ни након 34 године ране нису зарасле. а додаје да ће их до гроба носити.

“Врло се тешко носим с тиме, како старим све теже и теже. Ноћ је најтежа”, истиче.

Иако га је држава издала, он је не би издао. Упркос свему, препоручио би младима да прихвате позив домовине.

“Сваки војник који служи војску, то се види. Не би издао државу, иако је она издала мене”, наводи Бојовић.

Нада се да ће казна стићи због овог злочина

“Ако Бога има надам се да ове злочинце казни добро, а да се нама окрене ова Влада, на неки начин да се одуже после 34 године. Нада постоји”, поручује он.

извор: адриа