Аутор: Тихомир Бурзановић
У старим балканским вјеровањима постојала је мрачна прича о бићу које су људи звали мора. Долазила би ноћу, тихо, док сви спавају. Ушла би у кућу без звука, пришла кревету и сјела човјеку на груди. Жртва би се пробудила, отворила очи, али није могла да се помјери нити да викне. Осјећала би страшан притисак, као да је неко гуши.
Народ је знао само једно објашњење: дошла мора.
Данас медицина то објашњава као Sleep paralysis – тијело се пробуди, али остаје непокретно, док мозак покушава да објасни притисак и ствара сјенку изнад човјека.Али Балкан има једну особину: старе приче никада потпуно не нестају. Оне само промијене облик.
Ако бисмо данас описали балканску мору, она више не улази кроз прозор сеоске куће. Долази кроз политичке говоре, парламентарне сале и телевизијске дебате које трају дуже од балканских зима. Сједи на грудима народа и не попушта.
У Србији мора се појављује као бескрајна галама о историји, нацији и судбини, док људи покушавају да преживе садашњост. У Црној Гори стално мијења маску – спас, промјена, стабилност – али притисак на грудима остаје исти. У Босни и Херцеговини мора је институцио–нализована: три главе, три истине, три верзије стварности, а резултат је исти – народ који једва дише.А на Косово и Метохију она се храни прошлошћу, стално подсјећајући на старе спорове, границе и страхове.
Наши преци су знали како да се одбране. Стављали су метлу поред кревета да би мора пребројала сламке. Окретали ципеле наопако да би је збунили. Стављали бијели лук на узглавље да је отјерају.
Савремени Балкан још увијек тражи своје метле, окренуте ципеле и бијели лук за парламент.Проблем није само што имамо превише политичара. Проблем је што имамо превише мора. А најстрашнија ствар код мора из народних прича није била у томе што долази ноћу. Него у томе што људи с временом почну вјеровати да је притисак на грудима – нормално стање.И тада мора више не мора ни да долази. Она већ живи ту.
