Предлажемо назив нове друштвене снаге: Покрет за народ и државу „Српско писмо“. Зашто се предлаже у називу Покрета „Српско писмо“? Зато што се српски народ најтеже у својој историји понизио тиме што је уместо свог и у свету оцењеног као најсавршенијег и најлепшег писма одрекао и прешао на писмо онога народа од којег је претрпео највеће злочине и погрде, а српски народ је прихватио писмо тог народа по, познатом у науци, „стокхолмском синдрому“ – самопонижавање да од злочинаца над собом примиш његове (не)вредности уместо својих већих вредности, као што је пример с хрватским писмом код Срба.

Настављање данас у Србији Павелићевог и Брозовог односа према Србима и њиховој ћирилици

У ово време постјугословенства Срби су наставили да у пракси у вези са својим писмом спроводе политику и идеологију двојице поглавника – Павелића у Хрватској, са оштром забраном ћирилице законом, и Јосипа Броза, чија власт је још „мудрије“ полатиничавала Србе хрватским писмом (гајицом) и без формалне законске забране, тј. чистом насилном или заблудном фаворизацијом хрватске абецеде у ситуацији када је Брозова власт у вези са српским писмом  спроводила оно што Павелићева није успела трајно да спроведе. Брозова власт је била много дужа од Павелићеве и успела је да се у Србији и данас довршава Павелићево и Брозово антисрпско и антићириличко дело, и то у ситуацији када је у Новосадском договору, одржаном 8, 9. и 10. децембра 1954. године, у практичној организацији Матице српске у Новом Саду, формално писало да су „писма латиница и ћирилица равноправна“ у српскохрватском, хрватскосрпском језику. После невољног напуштања термина „српскохрватски језик“, Матица српска и српски народ нису се одрекли „равноправности писама“ (хрватског и српског) и у српском језику, тако да смо стигли до данашњег времена у Србији, када имамо најмање ћирилице у историји Срба и Србије без обзира на то што је актуелни (важећи) Устав Србије из 2006. године, као народно дело, јасан, довољно прецизан и подударан са свим уставима у Европи у коме је српски језик једноазбучан, како је то пракса у свим другим европским језицима. У Србији се у српском писму непрекидно гази народни Устав Србије који за српски језик и писмо прецизно  каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (став први Члана 10. Устава Србије).

Откуд, онда, у Србији све мање српског писма (данас га има најмање – непуних десет процената, а преко 90 одсто је   прекрило хрватско писмо, по малопре реченом „стокхолмском синдрому“, када један народ прихвата (не)вредности и правила народа мучитеља?

Да ли је за увођење туђег писма у српски језик крив српски народ?

Да ли је у томе кривац ђутуре – српски народ? Није, наравно. Ниједан народ није никада и ни у чему кривац. Кривци су српска лингвистика, српске власти и тзв. српска интелигенција. Први кривци су стручњаци (српска лингвистика, тј. лингвисти) који су задржали двоазбучје из српскохрватског језика с већ потиснутом ћирилицом још у Југославији, а други кривци су (све власти у Србији после разбијања Југославије) они који су понизили противуставним законима о српском језику и писму већинску народну вољу (цитирану малопре у Уставу) у Србији да и српски народ свој језик пише само својим писмом с правом да учи и зна и друге језике и писма, како је то код свих других народа, али да свој  језик пише јединствено само  својим писмом.

Неуставни Правопис и закони о српском језику и писму довршавају нестајање српског писма у Србији

Дакле, лингвисти својим Правописом Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика, уз непротивљење власти, држе на снази Правопис српскога језика (изворни из 1993. и дорађиван у неким деловима, али не у писму 2010) па ђаци у школама уче да „имамо једини  два писма“ и да је то „наше, само српско, богатство“, па и народ и деца, ученици замењују своје писмо у складу с оним што је у јавности (на пример, у области трговине нема ни један одсто српског писма у српском језику, а највећа, најмоћнија и најбогатија издавачка кућа књига „Лагуна“ штампа око 99 одсто својих књига на хрватском писму, с обелодањеним циљем да тако од Хрвата добије „много новца“  за своју продају књига у Хрватској. (У Хрватској, наравно, не постоји ни једна једина издавачка кућа која би икада објавила неку књигу на хрватском језику ћириличким писмом да би “зарадила” у Србији. Ради зараде, ма и једнога динара више, не само Хрвати него нико у свету, осим српских издавача књига, не објављује своје књиге на свом језику туђим писмом.) Ни слично томе како раде српски издавачи књига нико други у  Европи и свету не ради наопако као српске издавачке куће. Нико свом народу, па ни туђем не нуди своје књиге на свом језику, а на туђем писму. Да не спомињемо чињеницу да „Лагуна“ и слични издавачи обмањују да у Хрватској зарађују велике паре само зато што им шаљу своје књиге на српском језику хрватским писмом. Писмени Хрвати и њихова интелигенција, свакако, знају да читају на ћирилици и њима не сметају српске ћириличке књиге ако су им потребне и квалитетне. „Лагуна“, у ствари, не зарађује неке паре у Хрватској, она зарађује много у Србији, нудећи, по навици или намери или обмани, Србима књиге на хрватском писму. Они то не би чинили, наравно, када би се и српски лингвисти (у српском правопису) и власт у својим законима држали Устава и опште праксе у Европи и свету да се и српски, као и сваки други језик, пише својим, а никада и никако туђим писмом. То може само у Србији.

Сви српски лингвисти својим институцијама и решењима питања писма у неуставном двоазбучју у правопису и власт неусклађеним законима с уставном јасном обавезом, нуде Србима оно што су им нудили поглавници Павелић и Броз – замену српског писма хрватским писмом да би се довршила и асимилација православних Срба као што су се полатиничени Срби католици асимиловали коначно под Брозом у хрватски национални корпус.

Према томе, српски лингвисти и  све српске власти, и после  разбијања Југославије, у ствар, и православним Србима нуде Павелићев и Брозов пут на коме су нестали, најпре полатиничени, Срби католици.

Без ћирилице, с хрватским писмом у свом језику нестаће и православни Срби тачно како су нестали  и католички Срби

У томе српске власти и српски лингвисти уопште на хају што се све српске књиге још од 1992. године, по библиотечким правилима у УНЕСКО-у, „књиже“ у хрватску културну баштину, јер није прихваћен предлог српских лингвиста да се српски језик, као српскохрватски, региструје с ћириличким и латиничким писмом. Регистрован је српски језик са српским, ћириличким писмом, а хрватски језик с хрватским, латиничким писмом. И онда је логично да се књиге на хрватском писму региструју као хрватске, јер се језик лингвистички, научно,  не може довољно разликовати јер су Хрвати од Вука прихватили за свој стандардни језик вуковски српски језик који су као варијанту српског језика регистровали у свету са својим латиничким писмом као „хрватски језик“.

Новој друштвеној снази, ако би добила назив Покрет за народ и државу „Српско писмо“ – а ако би за главни циљ имао одстрањивање, прво, највеће српске бруке у последњих сто година српске трагичне изгибије у историји – да Срби свој језик пишу  својим писмом, чиме ће сигурно избећи асимилацију. Дакле, асимилацију (нестанак) православни Срби ће сигурно избећи само ако сачувају у свом језику своје ћириличко – карактеристично по лепоти, читљивости и савршенству – писмо, моја маленкост би била сигурна да би ми вредело да се и у својој 81. години учланим без размишљања. Јасно је зашто: зато што без ћирилице нема и сигурно неће бити православних Срба јер ће нестати као што су нестали католички полатиничени Срби.

Срби су једини народ на свету данас који нема ни минимум свог јединства – макар оног у писму свог језика

Срамотно је и апсолутно доказано опасно – да једино Срби још немају ни минимум свог елементарног јединства – да макар сви пишу свој језик јединствено својим писмом, како је то код свих других народа.

Када би нова друштвена снага у Србији, с предложеним називом из Удружења „Ћирилица“ Покрет за народ и државу „Српско писмо“ озбиљно гарантовао да ће и Срби обезбедити преко тог покрета макар минимум  јединства и Срба у свом (ћириличком) писму у свом српском језику, моја маленкост, која обелодањује овај предлог „Ћирилице“, учланила би се у својој 81. животној години у такав покрет јер знамо да без ћирилице, после довршавања преласка и ових десетак процената српског језика на ћириличком писму, и сви православни Срби завршиће брзо и лако веома слично као што су свој пут у нестанак завршили католички полатиничени Срби.

У име Удружења „Ћирилица“

Драгољуб Збиљић (језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику и затирњу српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, 2001)