Пише: Дописник

Едгар Кејси Читање 3976-29, дато 22. јуна 1944. године, део је његових „Читања о светским пословима“ током Другог светског рата. Оно се бави будућим развојем Русије, Кине и глобалног духовног поретка.
Ево кључних тачака овог специфичног читања:

Русија као нада света: Кејси је предвидео да нада света неће доћи од комунизма или бољшевизма, већ од унутрашње обнове Русије. Појавиће се облик слободе у којем „свака особа живи за свог ближњег“ (братско дружење) у ствари Сабирност та ријеч је Западу одвно непознаница од 1054 .

Духовни развој уместо политичке организације: Кејси је нагласио да ће овој промени у Русији бити потребне „године“ да се кристалише, али да ће на крају представљати духовни препород.

Веза са „У Бога верујемо“: Русија ће створити ново пријатељство са нацијом која има мото „У Бога верујемо“ а не у својој валути (САД).

Кина као колевка хришћанства: У запањујућем предвиђању (често тумаченом као 3976-29 или уско повезаним читањима у серији), Кејси је описао Кину као будућу „колевку хришћанства“, примењену на животе људи. Ово се односи на проживљену духовност и братску љубав, не нужно на усвајање западних црквених структура.Дакле и у Кину ће доћи нека врста Саборнопсти али у живљењу или на начин какао ће се живјети

Померање центра цивилизације: Кејси је сугерисао да ће се, дугорочно гледано, центар цивилизације померити са Запада (Европа/САД) на Исток, тачније ка кинеском народу („Цивилизација се креће на запад“ – из перспективе САД, што значи даље на запад).
Било је људи који су итекако били визионари и предвидјели ово што се данас преобликује,питање је у свему томе и овај рат у Ирану,у ствари сврха истог.Да ли Трамп користи овај раат да се ослободи Кабале и Нетањахуа како се чини Њега се ослободи,сад је на реду Кабал па Нато и ЕУ.Ово за Трампа не мора да значи али последице су видљиве и врло могуће у блиској будућности.
Из Православља Саборност и Благодат су изворни принципи што је основа свега у Цркви уз Свето Тројство,док на Западу даје се преднсот индивидуи више слободе у стицању средстава за живот ,што је за многе широм свијета постало привлачно,али на крају тога пута индивидуе остаје усамљеност и питање чему све ово,у гробу се ионако не може ништа однијети.Да ли је Рошилд ишта са собом понео сем 6 трансплатираних срца и своје седмо колико је потрошио за живота ,клинка у стану и исто је живо један вијек,а мој покојни ђед 95 без вакцине и клима уређаја у кући и ауту.Смисао живота и наша мисија је предати оно што си примио ,то је нешто што смо дужни све друго је у некој игри ,или борби с вјетрењачама,сасвим свеједно,продужити породицу и проживјети скромно и нормално колико прилике дозвољавају ,богат је онај који је с мало материјалног задовољан.Саборност Православна и Хришћанска треба и нама и нашим владикама у Цркви да се вратимо онамо гдје смо погрешили на почетку прошлога вијека увјерени у вредности неке цивилизације која се и данас још увијек зове Западна !
Трагајући за архетипским моделима слике о свијету савремене науке, када је у питању Запад прије свега бисмо требали да се задржимо на најсавршенијој: тј. на слици о свијету коју даје Тома Аквински. У његовој онтологији, која сажима и поново прерађује углавном аристотеловску традицију (помијешану са, за оно вријеме непрепознатљивим, неоплатонским елементима) биће описују два пара метафизичких синтеза:
1) Материја и облик или врста, који сачињавају ипостас сваког бића, и
2) Биће и постојање, које биће чине истински постојећим.

Аквински сматра да стварно биће није просто суштина, него да се налази у стању „чина постојања“, што значи да је свој облик или врсту „дјелатно“ остварило, док је прије но што се то догоди било само „потенцијално“ биће.Што више је биће „активно“ то се налази на већем ступњу љествице; и што је биће више „потенцијално“, утолико је на нижем ступњу лествице, гдје је најниже биће материја, чисти неостварени потенцијал. Сходно томе, за Тому Аквинског, као што примјећује један од његових знаменитих тумача, Е. Gilson, „суштина“ сваке конкретне створене твари јесте управо у томе што она није апсолутно остварено активно Биће, Бог:„свака конкретна егзистенција је одређена оним што јој недостаје“[. На савременом философском језику би рекли да је егзистенција сваког одређеног бића по дефиницији суштински обиљежена недостатком свеобухватности, егзистенција значи мањкаво Биће, дјелимично учешће у Бићу, дакле изложеност нули, аналогно учешћу у чистој егзистенцији (actus) или потенцијалу (potentia). По Аквинском се на тај начин формира јерархија умних природа. Сходно томе, анђелске природе су, имајући више actus и мање potentia, ближе чистој егзистенцији, док се, међу умним природама, људска природа налази на посљедњем мјесту. И то због тога што има више potentia , а мање actus од свих осталих.духовних природа, и то шта више на тај начин да од материје захтијева да учествује у њеном Бићу, дакле да стиче тијело: на тај начин створен човјек, без обзира на то што за суштину има душу, јесте сложена и у крајњој мјери ограничена егзистенција.