Пише: Срђа Перишић
МЕШАЊЕ Велике Британије у унутрашња питања балканских држава је историјска константа. Тај уплив једне, практично ваневропске државе, има искључиво геополитичку логику. Зашто?
Прво, зато што су на Балкану Срби, који су копнени народ и плус – средишњи. Британци добро знају да централност положаја на копну даје снагу народу да успостави свој поредак у региону: у овом случају балканском.
Због тога Британија Србе већ два века спречава да се обједине у јединствену српску државу – знају да би таква копнена балканска држава била супротна од енглеске поморске стратегије.
Зато Енглези расистички Србе називају „сувоземни мешанци“: алудирајући да су ближи животињама.
Друго, ако би Срби и успели да у тешким временима (ратовима, страдањима) постигну тријумф и снагу да се обједине, Британија би одмах проналазила веште формате да ту снагу расплини стварајући некакве шире заједнице у којима би српски фактор био онемогућен. Тако су формиране обе Југославије.
И ове мини уније „Западни Балкан“ или „Опен Балкан“ такође имају исту сврху као и претходне обе Југославије.
Треће, јединствена копнена српска држава на Балкану је природни, дакле, геополитички савезник највеће копнене силе – Русије. Е, то још више повећава геополитичку игру Британаца: спречити Русе да буду на Балкану (а што је, опет, тежња Руса све време још од далеке 1774. године, од Кучук-канајџирског мира).
Зато је Британија са обе Југославије: „држала Србе на узди“ да немају своју српску државу, и спречавала излазак Руса на Балкан. Сва британска логика њеног уплива на Балкану је у овим разлозима. Ништа више.
Све друго је срачунато на то како да Енглези пронађу подобне Србе који ће за њих одрађивати посао. Е, ту су нам и историја и геополитика веома издашни да нам отворе своје одаје… Али, ми нећемо овде о историји деловања Срба у корист Енглеза, никада не би завршили тај текст… Осврнућемо се на деловање неких садашњих Срба из Српске у корист Британије.
Вероватно обични, добродушни Србин би рекао да таквих Срба нема. Али, да видимо.
Недавно, на Ђурђевдан ове године, заједно са „тројком“ из Федерације, на састанку са британским министром Дејвидом Лемијем, били су шеф ПДП-а Драшко Станивуковић, шеф СДС-а Милан Миличевић и Небојша Вукановић. Претходно, у марту, биле су и вечере српске опозиције са британским амбасадором Рајлијем по Сарајеву.
Опет Британци, с једне стране, желе да спрече постизање јединства и тиме тријумфа Српске у њеном отпору, а са друге стране – да онемогуће природни ослонац Српске на Русију. Што би рекли – већ виђено до сада.
Али, Станивуковић, Миличевић и Вукановић се нуде Лондону да га заступају у томе – заузврат траже да им се омогући долазак на власт. Слика све говори: зар је српска „тројка“ толико ошамућена Лондоном да не види да би њена власт била само „смоквин лист“ који бедно покушава да сакрије уништење Републике Српске.
Занимљиво је да је сусрет организован на Ђурђевдан – поклон Милораду Додику за његову крсну славу. Зашто? Зато што се Додик састаје са Путином. Ни због чега другог.
Српски народ је највише од свих балканских народа осетио британску политику на својим леђима. Али, највећу кривицу за то увек су имали они Срби који су „играли“ на карту Лондона. Нико други.
И, онда се питамо: зашто смо један од ретких народа који су изгубили све своје државе у 20. веку? Све – без изузетка.
Одговор је на слици – она много говори. Таквих слика је пуна српска историја 20. века.
Такође, да ли Станивуковић, Миличевић и Вукановић уопште знају улогу Лондона?
Хајде што Станивуковић има хендикеп да ништа не зна, нема никакву професију, а Миличевић је неуролог, али Вукановић је историчар: зашто их не подучи?
Ма, зна српска „тројка“, убеђени смо, него је заслепљена Западом, и заслепљена незнањем. Ова „тројка“ је као она жаба кад угледа змију, одушевљена је и заслепљена „грациозношћу“ змије, али је на крају змија ипак прогута, у овом случају – све три жабе.
Наравно, то што ће они бити историјски прогутани је најмање важно, овде је у питању судбина Српске и Срба.
Срби имају јединствену шансу да искористе овај историјски моментум – тектонске промене у свету – и да заврше све оне послове које нису успели у 20. веку.
Уколико опет будемо гледали у Лондон – прогутаће нас све.
