Аутор: Тихомир Бурзановић
Постоје тренуци када друштво не падне — него се стрмоглави. Без отпора, без стида, без икакве свијести да је дно одавно пробијено. Оно што се ових дана дешава у Црној Гори, кроз ширење експлицитних снимака једне жене и јавну, готово оргијастичну расправу о томе, није само скандал. То је огледало. И то не искривљено — него брутално тачно.
Јер није проблем у једном снимку. Ни у једној жени. Проблем је у мушкарцима који су тај снимак узели, умножили, послали, коментарисали, претворили у забаву, у тему за кафу, за друштвене мреже, за поруке које се размењују између “пријатеља”. Проблем је у томе што су ти исти мушкарци тај садржај слали својим мајкама. Својим супругама. Својим ћеркама. Сестрама. Пријатељицама. И — што је можда најпотресније — својим унукама.
Ту се више не ради о неукусу. Ту се руши нешто дубље и опасније.
Јер шта значи тренутак у којем један дјед, свјесно или несвјесно, учествује у томе да својој унуци пошаље садржај који понижава другу жену? То није само морални пад — то је прекид једне природне линије заштите. Унука није само “још један контакт у телефону”. Она је неко коме си дужан да објасниш свијет, а не да јој покажеш његово најгоре лице као норму. У том чину нема само простаклука — има дубоког неразумевања сопствене улоге и одговорности.
Како изгледа мушкарац који мисли да је у реду да својој ћерки или унуци пошаље експлицитан снимак друге жене? Шта је у њему остало од стида? Од одговорности? Од основног појма шта значи бити отац, дјед, супруг, син? Или је све то постало само празна форма, док се суштина распала под притиском примитивизма, досаде и дубоке, непризнате фрустрације?
Ово није само морални пад. Ово је психички суноврат. Јер нормалан, стабилан човјек не ужива у понижавању другог. Не дијели туђу интиму као да је јавна својина. Не осјећа потребу да се укључи у колективно линчовање. Оно што гледамо је масовна демонстрација унутрашње празнине. Недостатка емпатије. И што је можда најопасније — потпуног губитка границе.
Јер граница више не постоји. Не постоји тренутак у којем неко стане и каже: “Ово није у реду.” Напротив, што је ствар прљавија, што је деградирајућа, што више удара на достојанство — то је привлачнија. То је валута. То је начин да се буде дио групе. Да се добије одобравање. Да се буде “мушко”.
Али шта је то мушко у томе?
Да ли је мушкост постала способност да се понизи жена која није присутна да се одбрани? Да ли је снага постала способност да се туђа интимност претвори у јавни спектакл? Ако јесте, онда више не говоримо о мушкарцима. Говоримо о карикатурама мушкости. О празним љуштурама које имитирају нешто што никада нису разумјеле.
И ту долазимо до друштвеног аспекта овог суноврата. Јер ово није изолован инцидент. Ово је симптом. Симптом културе у којој је женско достојанство условно, у којој је приватност релативна, у којој је насиље — макар и дигитално — нормализовано. У којој се жртва преиспитује, а починилац оправдава. У којој се срамота не осјећа тамо гдје би требало.
И онда се чудимо што живимо у друштву у којем је повјерење нестало. У којем су односи плитки, агресија стална, а солидарност ријетка. Како да постоји повјерење када знаш да онај ко ти данас сједи за столом сјутра може дијелити твоју најинтимнију слабост као забаву?
Ово је и политичко питање, ма колико неко покушавао да га сведе на “друштвене мреже” или “личну одговорност”. Јер друштво које не успоставља јасне норме понашања, које не санкционише овакве појаве, које их чак прећутно толерише — производи управо овакве људе. Људе без граница. Без страха од посљедица. Без осјећаја да постоји нешто изнад њихових тренутних импулса.
Али можда је најтежи дио ове приче управо интиман. Замислите тренутак у којем мајка добија такав снимак од свог сина. Или ћерка од оца. Или — што посебно боли — унука од дједа. То није само тренутак нелагоде. То је тренутак у којем се руши повјерење, у којем се мијења слика свијета, у којем мушкарац престаје да буде заштита и постаје извор несигурности.То није више само срамота једног друштва. То је траума која се преноси.
И зато ово није текст о једној жени. Ово је текст о мушкарцима који су заборавили шта значи бити човјек. О томе колико је лако изгубити основне моралне координате када се сакријеш иза екрана, иза групе, иза “сви то раде”. О томе како се зло банализује када постане дио свакодневице. Али и о томе да овај суноврат није неизбјежан.
Јер сваки од тих мушкараца имао је тренутак избора. Могао је да не пошаље. Да не отвори. Да не коментарише. Да заштити — ако не непознату жену, онда барем достојанство оних најближих којима тај садржај шаље.
Тај избор и даље постоји. Али да би се направио, потребно је нешто што изгледа постаје све рјеђе — карактер.Без њега, остаје нам само ово што гледамо: гомила која се храни туђим понижењем, убјеђена да је то нормално.А није. Никада није било. И ако ишта у овом мраку може бити почетак, онда је то јасно, гласно и без изговора изговорено: ово је дно. И они који у томе учествују — сами су изабрали да у њему остану.
П.С. Текст је настао након објаве нових експлицитних снимака.
