Радојица-Рака Ивановић, пензионисани мајор УДБЕ, посведочио је, маја 1985. године о страдању и убиству митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца.
–Пред мене су довели измученог човека, лице поднадуло од батина, на бради усирена крв. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу и воде. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: „Хвала господине, Бог ће ти вратити.“ Касније, Василије-Чиле Ковачевић, један од водећих људи ОЗНЕ, ме је запитао шта је са Јоаникијем нашта сам му ја одговорио да сам тај случај добио тек јуче и да га проучавам још. Он ми је одговорио: „Слушај ти Шумадинац, сад ћеш да видиш како се то ради.“ Када су довели мученог владику, овај се устремио на њега, почео да га шутира, песничи, бацио га је на под и отпочео да га гази. Владика није јаука пустио већ је само говорио: „Боже велики, дај ми снаге да све ово издржим и приђем твом Царству без греха!“ Како се владика онесвестио, ја сам рекао Ковачевићу да нема сврхе да га више туче. Ушао је Јеша (један од чувара) и још један од њих, ухватили су владику за руке и ноге и однели га у ћелију. Ковачевић је попио ракију и рекао: „Ово је само почетак шта га чека и упамтиће се како ми Црногорци кажњавамо издајнике. Неће се он наносити главе“. И отишао је. У међувремену је онај чувар Јеша наставио да га и даље туче и малтретира. Гледао сам колико сам могао да заштитим Јоаникија од мучења, али ми није то увек полазило за руком.
Мислим да је то било 10. или 11. јуна. Стигао је поново Ковачевић и друг Ђилас. Затражили су да им доведем Јоаникија и у разговору са њим су остали око два сата. Ја сам био у другој канцеларији. Тукли су га, псовали Бога, мајку и ко зна још шта све. Када су изашли из канцеларије, Јоаникије је лежао на поду, лицем окренут надоле. Подигао сам га, позвао чуваре и попрскао га водом. Када је дошао себи, умио се и ја сам наредио да га одведу да легне и да га нико не дира. Два наредна дана нико га није дирао.
15. јуна, пошто се мало опоравио, Јоаникије ми је рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божије заповести закон. Још ми је рекао: „Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видети моје најближе и Црну Гору, Српску Спарту, зрно слободе“.
18. јуна ујутру, када је Владика Јоаникије доведен код мене, обратио ми се следећим речима: „Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста, па хоћу нешто да те замолим. Молим те да овај мали завежљај када будеш могао пошаљеш мојима у Црну Гору јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и Сину Божијем Исусу Христу. Никога нисам издао, руке окаљао, а Бог ми је сведок колико сам људи спасио.“ Не задуго после тога стигао је Ковачевић и рекао ми: „Сад ћеш, да ме поведеш мало по околини и до твог Опленца па да касније завршим оно што сам дошао да урадим“. Сели смо у џип ја, он и још три његова човека и обишли Опленац.
Предвече смо се вратили у Аранђеловац. Његови пратиоци су ушли и извели Владику Јоаникија. На моје питање куда ће Чиле ми је осорно рекао: „Ту у Буковик, подно Букуље где ће му бити добро. Ти гледај своја посла јер се ово тебе не тиче!“ После једно сат времена џип је пројурио. Отишли су ка Београду. Ја сам одмах ујутру отишао пут Буковика и распитао се код мештана шта се те ноћи збило. Рекли су ми, један старији човек мислим да су га звали Миша или некако тако, да је ту од стране једне групе људе доведен човек са брадом, да је било још, три или четири човека, да су побијени и да је у оног са брадом пуцано више пута и ту на брзину затрпани уз поток. Док нису затрпани, било је неколико стражара. Кажу да се онај са брадом крстио и гледао у небо, завршава своје сведочење Радојица-Рака Ивановић.
Српска Православна Црква је канонизовала митрополита Јоаникија и данас га славимо као свештеномученика (17. јуна).
Иначе за Аранђеловац и Шумадију био је задужен амброзов мајор Мартин Гргић, бивши официр усташке црне легије, а преки суд је водио мајор Бранко Кандић, отац данашње комунистичко-усташке перјанице Наташе Кандић ! !
Код Велибора Џомића (Страдање Србске Цркве од комуниста, књига прва, Цетиње 2003) читамо да су испред митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца) убијеног половином 1945. године у једној јарузи под Букуљом, током “истраге” дефиловали “комунистички крвници… и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Василије Чиле Ковачевић донео му је путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је од митрополита да се ‘причести’ том крвљу”.
Баш као да се васпитавао на “светлом примеру” свог великог претходника из Француске револуције, глумца Грамона чувеног по томе “што је лобање гиљотинираних разбијао, вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мученика и пио је као вино из пехара”.
И тај чин је “помогао” Василију Ковачевићу (1911-1961) да за народног хероја буде проглашен у “последњој тури”, крајем новембра 1953. године.
извор: видовдан
