Пише: Иван Милошевић
Што су се ово комунисти повукли, шта су се ово пролетери разјединили? Да није мука, да није нека пометња у сопственим редовима, да није идеолошка криза, да није осјека чланова? Неко чудо јесте, када медији блиски бившем СК не потежу неколико дана причу око споменика Павлу Ђуришићу? И баш ми нешто жао ових дана што је на њиховим страницама античетничко затишје, што нема шта више да пишу и бране комунизам, партију, Тита и Мошу. И сам осјетим осјеку у инспирацији када нема свакодневних античетничких и антисрпских објава на ДПС и комунистичким медијима. Шта вам је људи, пишите, Павлов споменик је још у манастиру, па нећете ваљда сада да одустајете када је најинтересантније и када се повампирује идеологија која је имала планетарни слом још прије 35 година!
Колумнисти ДПСовски – комунистички обојене идеологије након Павла концентрисали су се на Максимир! Као да су на том стадиону прије неколико дана доживјели нову идеолошку катарзу, схватили су да су још живи и да се још чују. Зато су и онако из свег грла упутили извињење Дубровнику, похрлили у загрљај Хрватима, ваљда да нађу неку утјеху за неиспуњене снове или хаотичну јаву. И када су се извинили Дубровнику и добили одговор да се са Србима треба разрачунати по кратком поступку, вратили су се у Црну Гору пуна срца, као да им је душа нашла неко ново надахнуће, живот је добио нови смисао, неки нови полет, занос… Тако је то када се извињаваш Дубровнику, граду у којем се некада већином говорили српски, гдје је његована ћирилица и гдје су писани српски епови и подизане српске цркве. И гдје стари папири не памте Хрвате као народ или језичку групу!
Међутим, данас или прије тридесетак година у Дубровнику, барем званично, неки други људи живе, говоре неким другим језиком и иду у неке друге цркве. Е, том новом Дубровнику, вјерни ДПС пратиоци, прије неку ноћ на Максимиру, су се извинили и обећали да ће све учинити да Хрвати забораве ту уистину несрећну војну авантуру некадашње комунистичке армије велике социјалоистичке Југославије! И мислим да су залуд то радили и извињавали се без потребе. Хрвати тај несрећни напад на Дубровник никада неће заборавити, ради њега тражиће пола Црне Горе, не само базене и бродове, него градове и домаће регионе. И да им све то дамо, биће им мало, јер Хрвати не заборављају Дубровник. Међутим, заборављају Јасеновац, Јадовно, Паг, Попово поље и остале усташке јаме и то су већ избрисали из своје историје или су те догађаје уписали као несрећне случајеве, нешто попут наших лијевих грешака, које и нијесу толико страшне и догодиле су се сплетом околности, а не нечије намјере, комунистичке или усташке, на примјер!
Неки чак предлажу да група навијача са Максимира добије све државне награде и да су их заслужили својим извињењем. Они су освојили срца ДПСовских и комунистичких колумниста и дали су им нови разлог за живот. На тренутак су их одвојили од душевних и емотивних патњи које су имали због споменика Павлу Ђуришићу и отворили нову страницу односа са Хрватима. С осталима ће видјети како ће то да раде, са босанском федерацијом, Албанијом, Македонијом, ићи ће већ некако, са Србијом никако, али ово задње се подразумијева!
И ето пролазе дани, вуку се као неке пропале таљиге преко ове Црне Горе и полако све прелази у досаду. И Максимир ће за који дан пасти у заборав, замијениће ће га нека нова прича. Једино што остаје, стамено као клисурине је Броз, Моша, Ђилас… И баш због те стамености и дешавају нам се сви ови Павлови и остали споменици, Максимири, Морињи, Пасја гробља и остале јаме, богазе, злочини и идеолошки и остали падови. Међутим, те клисуре нико већ деценијама не дира и не преиспитује, па све то не чуди и чак има неког идеолошког смисла.
Поздрав до новог Максимира! И домаћих клисура!
