Пише: Иван Милошевић

Постоји ли српски медиј у Црној Гори? Можда, али ја га не видим. Можда ми требају посебна сочива да уочим такав објекат, али за мене је српски медиј као НЛО. Сви причају да их има, али га нико није видио! Тако и ја, доста њих говори о српским медијима у Црној Гори, али за мене су невидљиви! 

Уколико је српски, медиј би требало да има цјелокупан програм осмишљен на та тај начин да афирмише Србе. У политичком духовном  културном, језичком, образовном смислу. Када се осврнем на такозване српске медије у Црној Гори не видим да било који то ради, осим што у појединиом сегментима испуњавају српску обавезу. То се већином односи на гостовање српских полититичара, црквених представника, понеког српског интелектуалца и то је то. А да ли гостовање једног српског политичара или интелектуалца и свештеника, може оправдати термин српског медија? Наравно, не може! 

Већина такозваних српских медија штампају се или имају портале на латиници, а у Тв емисијама од ћирилице нема ни слова. Уколико је језик, писмо, једно од особина националног идентитета и њен чврст темељ, онда су у односу на то већина такозваних српских медија пали на првом српском испиту. „Борба“, „Адриа“, Прва ТВ“… емитују се и објављују текстове на латиници, као да се стиде ћирилице и као да се више прилагођавају другима него народу и идентитету за које кажу да се медијски боре. На поменутим медијима не сјећам се када сам чуо неку српску пјесму, попут „Весели се српски роде“, а о тврђим националним пјесмама, да не кажем четничким, нема трага, а ни гласа. О српским образовним емисијама, посебно дјечјим, нигдје ништа! Истина, у том погледу изузетак од правила је „Српска ТВ“, али и ту постоји невоља, јер њен образовни и дјечји програм није посљедица сопствене производње, него реемитовање емисија РТС-а! 

Посебна прича такозваних српских медија је национална српска прича и емисије или чланци о темама националне историје. Да су српски, овдашњи такозвани српски медији су имали посљедњих мјесеци велику шансу да се докажу да су српски. Хајка на споменик Павлу Ђуришићу из монтенегринских медијских ровова, давала је сјајну шансу тобож српским медијима да организују емисије о Павлу Ђуришићу и несрећном грађанском рату у Црној Гори. Да су били српски, могли су свакодневно да доводе у студио српске интелектуалце, посебно историчаре, да расвијетле улогу Павла Ђуришића и да га прикажу онаквим каквим је он уистину био. Нијесам примјетио да је таквих емисија и интервјуа било и све се свело на подсјећање да су и други правили злочине током грађанског рата, ђто је ваљда требало да послужи као оправдање за Ђуришићево понашање. Иза таквог става такозваних српских медија скривала се неокомунистичка прича да је неоспорно да је Павле Ђуришић ратни злочинац, да је озлоглашени четнички командант и да не само да му не треба подизати споменик, већ га и не треба много помињати. Српским медијима, да су били српски, хајка и потјера на Павла Ђуришића била је идеална прилика да испричају причу о црногорским четницима која се не уклапа у комунистичке оквире и Краљевску југословенску војску и њене официре, као и политичаре и интелектуалце који су били у њој приказују у другачијем свјетлу, односно као националне борце за краља, отаџбину и демократске вриједности Запада, попут парламентарног вишестраначаког система и приватне својине. Свега тога нема на такозваним српским  медијима. Штавише и на њиховом таласима и информативним емисијама о Павлу Ђуришићчу се говори као озлоглашеном четничком команданту одговорном за убијање цивила, већиноим муслимана! 

Посебна прича о такозваним српским медијима је њихово финансирање и у том смислу ослањање на паре из Србије. Прије пар вечери у Пподгорици је одржана и Конференција о српским медијима чија је тема била њихов однос према матици – Србији! Изјашњавам се као Србин, идеолошки сам антикомуниста и монархиста, али моја матица није Србија, већ Црна Гора. Уколико прихватимо као матицу Србију, одричемо се Црне Горе као српске државе и јединственог српског простора са бројним српским траговима и великанима српске историје, језика, културе и политике. Имамо ли на то право и ко је то одлучио да нам матица буде Србија и да ли иза те идеје тихује тиха удбашко-комунистичка смицалица да се у Црној Гори Срби третирају као национална мањина, попут Бошњака, Албанаца, Хрвата? Мало којег обичног ДСрбима сам срео да каже да је национална мањина, него упорно истичу право да Црну Гору прихватају као своју државу и да се у њој осјећају комотно, јер то заслужују, јер су се њихови преци за ту државу и борили. Црна Гора као матица домаћих Срба не значи одвајање од осталих Срба у другим државама, посебно у Србији. Напротив то само указује на националну стварност Срба да живе у више држава и да су те државе њихове, јер су их Срби и стварали. То је и основа за неку будућу федерацију Срба, која да је било српске среће и памети, већ била формирана, а иделални услови за то су постојали након Првог свјетског рата. Наравно, ову тему нећете наћи на програмима такозваних српских медија. Напротив, на њима се пласира прича да је Србија матица! Да ли због тога што из Србије већином стижу паре за њихово прежиоваљавање или је нешто друго у питању, остављам Србима да сами закључе! 

Дискутабилно је и ко управља такозваним српским мддијима у Црној Гори? Колико видим, на њиховим директорским и уредничким мјестима већином су дјеца комунизма којима је петокрака и даље главни идеолошки симбол. По правилу такви се већином бирају за уреднике и промотере такозваних српских медија и не познајем ниједног уредника такозваних српских медија који је више наклоњен кокарди, него црвеној звијезди. Да ли је то случајно или намјерно, не знам, али како пролазе године, све мање вјерујем у случајност, а много више ју намјеру: Јавну или тајну, свеједно!

Уколико су такозвани српски медији уистину српски, очекујем да организују српске емисије, образовне, култиурне, научне, дјечје и прикажу Србе онаквима какви су, а не како их третирају комунисти или њихова монтенегринска фракција. Уколико тога не буде, Срби у Црној Гори ће осјетити како је то када те узјаше Курта и Мурта. Ових монтенегринских Куртија и Муртија имамо на тоне, али имамо и српске Курте и Мурте. А мислим да нам од ових других пријети већа опасност него од оних првих. Можда гријешим и волио бих да гријешим, а да ли гријешим показаће се врло брзо. Можда и брже него што српске Курте и Мурте очекују!