Пише: Иван Милошевић
Јутрос nијесам успио да прочитам више од половине текста Аднана Чиргића. Кренух полако, наоружан стрпљењем, инспирисала ме је теза да антифашизам и светосавље не могу заједно, али ћорак. Негдје не средини схватих да губим вријеме, да је све што читам давно написано и као вјечна временска машина понављано милион пута и да је толико монотоно и да ти на очи тјера пријатан јутарњи дремеж. Тргох се из дремежа, склопих Чиргићев текст, али остаде ми у устима нека нелагода, а у глави нека дилема око тога да разумијем шта је овим Монтенегринима и шта се са њима дешава?
Чиргић и њему сличне никако да схвате да у Црној Гори живи званично 33 одсто Срба, а да десет одсто више сматрају српски језик својим. Када се то преведе на језик политике и осталих сегмената друштва, прочита се да је Црна Гора таман колико је Монтегрина и осталих који у њој живе и српска и да измеđу осталих има и свој српски облик и садржину која се не може занемарити. Међутим овим Чиргићима tо не иде у главу, даноноћно верглају како Срби хоће да окупирају Црну Гору и то тамо негдје од 1844. године када је видјело дана угледало Начертаније Илије Гарашанина! Од Илије и Начертанија, Чиргићи и његово друштво не mогу ока да склопе и не спавају пуних 180 година, односно све то вријеме су будни и дрежде на границама четири нахије и седморо брда и бране ове просторе од најезде светосавља и српства. И није им лако, толико времена бити на стражи, бити будан и без одмора није лако. По њима, та жртва је патриотски чин бранитеља црногорске независности , а један од данашњих највећих жртава је управо Чиргић. Намерачио се човјек да раскринка данашње Гарашанине и њихове слуге и да их поспреми идеолошком метлом у фијоке прошлости!
Упита ли се Чиргић да је тих Гарашанина мало премного у Црној Гори и да том идеолошком склопу припада сваки трећи становник Црне Горе? И може ли он и њему слични да се на овај начин боре против свих њих покушавајући да их натјерају да ревидирају и заузму нове, односно монтенегринске позиције? Можда и могу, а и то раде, али безуспјешно, јер док они шире страх од Гарашанина на сваком попису све је више Срба. Шта ће се десити уколико овим темпом за коју деценију не буде сваки трећи становник Србин, него сваки други и шта ће тада Чиргић и њему слични писати и бранити се од окупације!
И није само Гарашанин опасан, по Монтенгрине данас су опасни мртви Павле Ђуришић и Пуниша Рачић, али и живи Бећир Вуковић и Милутин Мићовић. Иако је претходних 30 година, ДПС државне награде и националне апанаже дијелио шаком и капом својим идеолошким сродницима, а Србе проглашавао реметилачким фактором, вајним Монтенегринима и данашњим побуњеницима против вељесрпске окупације ни на крај памети није падало да кажу да то није лијепо и да има и других умјетника осим по вољи бившег режима. А данас, када им се нови режим не допада, вриште што неко од Срба нешто од државних пара добије. Може свако, али Србин не заслужује, а и зашто да заслужи када се у њему скрива неко притајено зло у облику Начертанија и вељесрпске најезде! Нијесам неки познавалац дјела Вуковића и Мићовића, али и не треба то да будем, јер та дјела нијесу ни толико важна када припадају људима који кажу да су Срби. Она онда по природи ствари немају никакву виједност!
Дежурним ДПС патриотама данас смета сваки помен Срба у црногорској историји. Када неко прочита шта је писао Његош или краљ Никола и како су у своје вријеме славили Српство и борили се за њега, одмах крене медијска и квазиинтелекруална лавина и појашњење њихових ставова. Ни Његош, ни краљ Никола нијесу знали шта су писали, били су заведени, недовољно искусни, необразовни и нијесу били вјешти инклузији и родној равноправности, па су дозволили да их заведе лукави Србијанци који су лик и дјело Илије Гарашанинма носили у срцу и под мишком! На столу су нова тумачења старих легендарних црногорских ликова, државника, пјесника и владика и по њима они су имали везе са Србима као што потомци јежева имају везе са потомцима антилопа и слонова!
И како да онда неки монтенегрински текст знаменитог Монтенегрина прочитам до краја. Послије првих неколико реченица већ је све јасно, а све остало је само разрада основне теме да већих непријатеља Црна Гора није имала од Срба!
И не могу се начудити том интелектуалном покличу за одбрану данашње Црне Горе од дијела сопствених грађана. Ко је ту побједник и ко поражени и има .ли то икаквог смисла и чему све то води? Залуд тражим одговор, а вјерујем да негдје постоји, па стога и не могу да прочитам Чиргићеве и сличне текстове до краја. Охрабрим се да их прочитам, али посустанем и станем на средини и схватим да они нити постављају нити дају одговоре. Само нас тјерају једне на друге!
Ипак, у једном је Чиргић у праву. Његово тумачење антифашизма које је искључиво право само комуниста и светосавље не могу заједно. Борба против Бога и заједништво са Богом уистину не могу заједно и ту је Чиргић у праву. На њему је да одлучи на чијој страни ће бити у тој борби, а читам да је већ поводом тога донио одлуку, па нека и сам буде одговоран за избор који је изабрао. Срби, гарант, неће га тјерати да ревидира! Није то у њиховој природи!
