Пише: Момо Јоксимовић, предсједник партије Пензионера ЦГ
Смрт је једина извјесност живота и највећа тајна људског постојања. Од првог дана кад човјек постане свјестан себе, суочава се са чињеницом да ће једног дана нестати.
Смрт је тренутак престанка свих животних функција—када срце, мозак и дисање трајно престану да раде. То је крај живота, јер тијело престаје да буде живо.
Умирање је другачији појам. То је процес који води ка смрти—постепено слабљење тијела, духа или свијести, слабљење снаге, успоравања дисања, и повлачења из овоземаљске стварности. То је граница што трепери на промаји времена.
Рођење се дешава без нашег сазнања,а умирање гледамо свјесно.
И смрт и умирљање имају сличности јер су завршни тренуци животног пута.
Разлика је у томе, док је умирање процес, смрт је завршни тренутак тог постојања.
Филозофи смрт виде као крај свијести и почетак ништавила. Вјерници у њој виде нови облик и вјечност душе. Антички филозофи су смрт гледали као природни завршетак живота. Хришћани гледају као повратак Богу. Хајдегер је говорион да је човјек „биће ка смрти“, јер само кроз спознају сопствене пролазности можемо схватити смисао живота.
За младе смрт је неправда, а за старије она је природни завршетак живота, ослобођена бола, умора и болести.
Кад човјек проживи дуг и испуњен живот, смрт није више непријатељ, већ сапутник који долази по своје, мирно без журбе. Такво умирање заслужује поштовање. Оно је као залазак сунца који освијетли облак последњим зрацима. Ту нема панике, већ нека врста тихе захвалности, што је све било како је било. Смрт човјека који је живио часно и поштено није губитак, већ потврда да је живот имао смисао. Његово тијело може нестати, али његова дјела , ријечи и сјећања остају као невидљиви мост између прошлости и будућности. За човјека који је проживио пуно, можемо рећи:“Смртр није непријатељ, већ последњи учитељ живота“.
Смрт није крај. То је само тишина –последњи дах, тиши, дубљи, без потребе за вазудухом, у ком живот шапуће себи „Хвала ти“. Смрт није непријатељ, она је гост што долази без журбе, када све свејетлости унутра мирено стоје, кад и ријечи више не морђају да доказују ништа. Смрт је последњи разговор између човјека и себе самог. Она пита а ми одговарамо ћутањем. Она слуша а ми корачамо и разумијемо.
Човјек који је дуго живио, зна да живот није низ дана, већ једна стална жудња да се разумије смисао сваког јутра. И кад више нема јутра, остаје оно што је остало у другима Остаје траг у очима дјеце, остају ријечи које је некоме помогло, осмијех што си неког подигао кад је пао. Смрт није ни против живота, она је његово огледало. У њој се види шта смо све били кад је све стало, дали смо били човјек или само пролазник кроз дане. Ко умије да прихвати крај, већ је научио шта је вјечност. Јер вјечност није бесконачна, него мир са самим собом.
Кад последњи пут угледамо сунце, и кад нам се у души огласи она тишина што личи на молитву без ријечи, тада схватимо да—живот није оно што имамо , већ оно што дајемо. Смртр не узима: она само враћа оно што нам је било позајмљено: тијело земљи, дух вјетру , мисли звијездама.
И тако кад дође немој је звати страхом. Поздравимо је као госта што је одавно најављен. Нека сједне, нека чује све наше приче, сва наша ћутања.
Смрт је највећи учитељ—она нас учи како да живимо достојанствено, како да цијенимо тренутак, погледе, додир, једну ријеч захвалности.
И тако кад оде, остајемо ми–не у тијелу, већ у причи, у сјећању, у тихој ријечи што се преноси скољена на коиљењно. Докле год неко изговара наше име са поштовасњем и благим осмијехом, дотле нијесмо нестали. Смрт је само запета у пјесми живота што се не завршава.
Страх од смрти је присутна, мање или више. Човјек мора наћи помирење са оним што се не може избјећи. Ни пјесма не гледа на смрт као на тамну силу, већ на мудрост која нас учи шта заиста има вриједност, доброту, љубав, успомену. Кад човјек на крају пута успије да каже „живио сам“, без горчине, онда смрт није више губитак, већ круна живота. Зато и смрт може да значи пјесма достојна живљења.
Смрт је само пауза у пјесми коју живот још свира у нечијем сјећању. И зато кад дође, не треба је звати страхом. Поздравимо је као старог пријатеља што је коначно стигла. Нека чује наше приче. Нека осјети наше ћутање.
Умирање није само биолошки процес. Може бити и духовно умирање : кад човјек губи наду, вјеру, љубав, када престаје да се радује. Умирања могу настати прије смрти.
У епским пјесмама, јунаци често умиру часно, бранећи отаџбину, као смрт Милоша на Косову. Тако је и са људима. Људи умиру али остају у прочама ,у сјећањима, у љубавима. Умирање није заборав, него тишина у којој се сабира све што смо били. И ратови умиру као и јунаци кји су их преживјели. Али сјећања на њих сотају у нама, у причама, у пјесмама, у срцу народа.
Пријатељства и кумиства ако су права никад не умиру.
Умирање није крај. То је велики круг живота. Док нас се неко сјећа, ми смо живи.
И смрт и умирање је велика тајна. Може изазвати страх, али и мир, јер нас подсјећа да ништа није вјечно и да треба цијенити сваки тренутак живота. Народ каже да човјек умире два пута. Први пут кад срце стане, други пуит кад га последњи пут неко спомене. Умирање није туга, већ повратак у тишину, у себе, док је смрт човјеков крај.
