Пише: Момо Јоксимовић

Када би  освануо пазарни дан у Вранешу, цијело село би се пробудило као да  је  празник, а сваки човјек кретао међу људе чиста лица и мирне душе. Пазарни дан у Вранешу није почињао звоном ни трубом, већ кораком  сеоског човјека који је знао да тог дана представља и себе и своје огњиште. У Вранеш је пазарни дан представљао више  од обичног дана-био је свечани сабор реда, образа и људске ријечи. Док се сунце дизало над Вранешом, пазарни дан је тихо окупљао село, као што мајка окупља дјецу око трпезе.

Тога дана село је личило на мали вашар радости, окупано сунцем и поносом. Свака кућа као да је славу славила, сваки човјек празник за себе. Бијеле кошуље блистале као снијег под  априлским сунцем, а лице се смијешило кад ћути.  Обуло се најљепше што се имало, не ради показивања него ради образа и части. Окупан, очешљан,исаправљен у кораку—вранешки човјек  је на пазару ишао као на сабор душе. Све ново, све чисто, све мирише на домаћинлук и ред. Није се само роба мјерила већ ријеч, поглед и руковање.Свако је носио нешто на продају, али је кући односио више—топлу ријеч и осјећај да припада. Пазарни дан је био огледало села, ако је он лијеп лијепо је и село.  Ту се знало ко је ко, и чији је, без папира и печата. На пазар се не иде празна образа. Што је на човјеку то је на души.

На пазару је било све на своме мјесту:  роба на ћилимима, шатарским, војничким  крилима,  картонским кутијама, стока на поводцу , а ријеч тиха и поштена. Ништа се није гурало, ништа викало-знало се да ред доноси мир а мир повјерење. Мирисало је саве на свјеже сирење,на вуну и кожу, на хлеб из торбе и дуван из луле. Смијех се мијешао са дозивањем, а поздрав је био обавезан као куповина. Старци су стајали осалоњени на штап, мудри и мирни,равнали корак и држање, учили како се човјек носи међу људима.  Жене  су биле уредне и тихе, с погледом који све види, а мало говори.

Пазар је био школа живота, ту се учило стрпљење, мјера и образ. А није било важно колико си продао, већ како си се понио. И зато се с пазарног дана враћало лакшег корака, а пуније душе.

На пазару није било буке, већ жубор живота.Свако је знао гдје му је мјесто  и зашто је дошао. Кораци су били спори, али сигурни, а ријечи кратке и искрене. Сунце је падало на  бијеле кошуље и нове опанке, па се чинило да све сија-и лице и душа. Није се ишло да се само буде виђен него и да се буде достојан. Погледи су били мирни, право у очи, руковање чврсто. Тако се пазарило, а још више –тако се живјело. Дјеца и ђаци су трчкарали уз старије, радознало и тихо , као да  су препознали дан.  Старе жне су  крстиле руке на  прсима , играле бројаницом, чекајући ред  и слушајући свијет. Кад би пазар минуо, остао би траг, не на земљи, него у душама, у памћењу. Дан који се памти и препричава а недоживљава.

Вранешки дан није био само мјесто трговине, већ  огледало душе села-дан кад су људи продавали робу, а кући носили образ, ред и успомене на вријеме кад је човјек човјеку био мјера.

Вранеш је некада пазарним даном устајао раније него сунце. Тај дан није био  обичан дан у календару, него дан који се чека, дан кад се живјело пуним плућима. Са свих страна кретали су људи пјешке, на  коњима, са запрегама. Путеви су водили ка једном мјесту –ка пазару, срцу Вранеша.

Док су школе биле пуне ђака,а свако домаћинство имао земљу, стоку и образ, пазарни дани су били живи као ријека у пролеће.Свака кућа је нешто доносила: сир, скоруп, јардум, млијеко, јаја, чарапе, гете, рукавице плетене,јагње, теле, јаре, овцу, вола, краву,коња, јуне, бика,жито, воће, ракију… Трговало се поштено, разговарало гласно, цијенило знање и труд.  Свако је гледао да заради, али нико није хтио да осрамоти образ.

Пазар није био само трговина- он је био друштвени догађај, здравствени центар и народна скупштина. Тога дана се обавезно одлазило код доктора и зубара. Љекар је био присутан, зубар такође, јер се знало кад је народ на скупу, ту је и потреба за лијеком, савјетом, олакшањем бола. Пазарни дан је лијечио и тијело и душу.

Ту је било и ветеринара- прави мајстор свога заната. Он је прегледао коње и волове, стројио их. Око њега су се окупљали људи, питали, тражили савјет и лијек за краву музару, коња седланика.

Стижу бикови, волови,краве, коњи. Земља под ногама тутњи од копита.Чује се мукање, рзање, дозивање. Руке се пружају, цијене се мјере, пљуне се у длан и посао је склопљен. Тај стисак руке био је јечи од  било каквог нотарског  папира.  

Ту је било свега и свачега. Од игле до плуга. Народ је разгледао, цјенкали се, јер  пазар није био само  куповиина, већ и умјешност разговора, игра памети и ријечи.

А онда – музика. Хармоника засвира и дипле Чедове из Гајина запјевају па заједно сложе-оркестар. Плати се мелодија да се заигра ужичко или моравац. Млади гледају младе, стари се сјећају малдости. Смијех се мијеша са прашином и мирисом  стоке. Све је живо. Све је народ.

На хиљаде јагњади се прода, а онда долази човјек из задруге.Тражи људе да тјерају јагњад до Котора на брод, у бијели свијет.Тај посао трајео је по више дана, а Вранеш зна да је дао најбоље што има.

Послије пазара, обавезно се свраћало у задружну продавницу и кафану.Ту су се састајлаи они што су продали и они са пензијама, домаћини и радници. Причало се, распаљављало,пила се шљивовица, наручивала добра врућа, а понекад и меза говеђи пршут, вранешки сир и туршија. Ако би неки  службеник, син домаћина боема наишао из свијета, знао је да части цијелу кафану, а таквих није било пуно. Знало се ко плаћа и чашћава.

У Павином Пољу пазарни дан био је петак. Знало се  када су и пазарни дани били у Томашеву, Вруљи, Бијелом Пољу…

Није се ишло само да се купи и прода воће, него и да се сазна шта има ново, да се види народ, ко се оженио, ко је дошао а ко отишао.

Пазарни дан у Вранешу био је прави празник. Данас тога више нема. Нема ни оваца, ни јагњади, ни коза. На прсте се могу избројати сијалице које ноћу  горе по  кућама.Село полако утихњује, а са њим и вранешки пазар.

Остало је само сјећање. Али то сјећање боли и грије у исто вријеме. Јер док је било пазара, било је и живота, здравља, пјесме и наде. А кад пазар  утихне- утихне и душа Вранеша.

Пазарни дан на селу био је празник рада и сусрета, кад се испред продавница, задруге и кафане слије народ са свих страна, уз жагор људи мијешају се мириси робе, стоке и свежег воћа. Испија се пиво из флаше и сок испред продавнице.Тога дана се трговало, куповало ,причало и мјерило ко шта има и ко шта вриједи, па се кући одлазило уморно, али пуно срце, јер је пазар држао село на окупу.

Пазарни дан у Вранешу није био само трговина, већ празник душе и мјера живота; пазарни дан је нестао али је с њим отишао и један начин живота који се више не може купити или продати, његов дух живи у сјећањима као свједочанство времена кад је човјек човјека у очи гледао.

Пазарни дан у Вранешу је био срце села; Кад је  престало да куца,  утихнула је и жива ријеч народа-остала је само тишина  и успомена што сведочи како се некада живјело, а данас само памти.